Aristofan

Gotovo sve što znamo o Aristofanu potiče iz njegovih komada. Rođen je oko 446. p. n. e. kao atinski građanin iz dema Kidatenaj i odrastao je u godinama Periklove slave. Bio je još veoma mlad kada je njegova prva komedija, Δαιταλείς (Gozbenici), izvedena 427. p. n. e. pod imenom jednog producenta, izgleda zato što je bio premlad da sam zatraži hor. Njegov drugi komad, Βαβυλώνιοι (Vavilonci, 426. p. n. e.), napao je moćnog političara Kleona, koji ga je navodno izveo pred sud; Aristofan je odgovorio tako što je Kleona ismejao još žešće u Ιππής (Vitezovi, 424. p. n. e.), koji su osvojili prvu nagradu.

Cela njegova karijera odvijala se tokom Peloponeskog rata između Atine i Sparte (431–404. p. n. e.), a mir je njegova stalna tema. Pisao je za dva atinska komička praznika, Leneje zimi i Velike Dionisije u proleće, nadmećući se sa suparnicima kao što su Kratin i Eupolid. Prvu nagradu osvojio je sa Αχαρνής (Aharnjani, 425. p. n. e.), Vitezovima i Βάτραχοι (Žabe, 405. p. n. e.), komadom kojim su se toliko divili da mu je grad odobrio drugo izvođenje, čast koja nikada ranije nije ukazana nijednoj komediji.

Pošto je Atina izgubila rat, nastavio je da piše, ali se raspoloženje promenilo: njegova poslednja dva komada, Εκκλησιάζουσαι (Žene u narodnoj skupštini, oko 392. p. n. e.) i Πλούτος (Plutos, 388. p. n. e.), blaža su i manje politička. Imao je tri sina, od kojih je jedan, Arar, postavio njegove poslednje komedije. Umro je oko 386. p. n. e.

Sačuvano je jedanaest komedija. Rani ratni komadi su najoštriji: u Aharnjanima seljak sklapa privatni mir sa Spartom i uživa u njemu sam; u Ειρήνη (Mir, 421. p. n. e.) jedan vinogradar leti na nebo na džinovskoj balegari da bi spasao boginju Mira; u Lisistrati (411. p. n. e.) žene Grčke odbijaju da spavaju sa svojim muževima dok muškarci ne prestanu da ratuju. Oblaci (423. p. n. e.) prikazuju Sokrata kako visi u korpi, proučava nebo i uči mladiće da pobeđuju lošim argumentima; Sokrat je kasnije na svom suđenju rekao da je ta karikatura okrenula porotu protiv njega. Σφήκες (Ose, 422. p. n. e.) smeju se atinskoj ljubavi prema porotničkoj dužnosti.

U Pticama (414. p. n. e.), njegovom najdužem i najlepšem komadu, dvojica Atinjana nagovaraju ptice da izgrade Νεφελοκοκκυγία (Kukavičji grad u oblacima) između zemlje i neba i glađu nateraju bogove na predaju. Žabe šalju boga Dionisa u podzemni svet da vrati jednog mrtvog pesnika i postavljaju nadmetanje između Eshila i Euripida, zajedno sa horom žaba «Βρεκεκεκὲξ κοὰξ κοάξ». U Θεσμοφοριάζουσαι (Žene na prazniku Tesmoforija, 411. p. n. e.) žene Atine sude Euripidu zato što ih je klevetao.

Njegove komedije mešaju grubu lakrdiju, igre reči, pesme velike lirske lepote, parodije tragedije i direktne napade na stvarne ljude koji su sedeli u publici. U parabazi je hor istupao napred i obraćao se građanima glasom samog pesnika, prekorevajući ih zbog politike. Ništa nije bilo zabranjeno: političari, vojskovođe, filozofi, bogovi i sama publika.

Svakog leta Festival Atine i Epidaura postavlja jednu Aristofanovu komediju u antičkom pozorištu, a grčka publika se i danas grohotom smeje šalama o porezima i političarima starim 2.400 godina. Postavka Ptica Karolosa Kuna iz 1959. izazvala je skandal u Atini, a zatim trijumfovala u inostranstvu, i njegovo Umetničko pozorište učinilo je Aristofana modernim klasikom. Reč Νεφελοκοκκυγία koristi se u grčkom za svaki fantastični projekat, a Λυσιστράτη je postala simbol ženskog protesta širom sveta. Platon je od Aristofana napravio lik u Συμπόσιον (Gozba), gde on priča mit o prvim ljudima presečenim nadvoje koji traže svoju drugu polovinu, priču koju ovaj sajt prepričava. Odlomci iz Ptica i Oblaka čitaju se u grčkim školama, a pridev «αριστοφανικός» (aristofanovski) i danas opisuje svaku zajedljivu, raskalašnu političku satiru.

• Platon mu je u Gozbi stavio u usta govor: mit da su ljudi nekada bili dvostruka bića, koja je Zevs presekao napola, i da je ljubav potraga za našom izgubljenom polovinom.
• U Oblacima Sokrat kaže «ἀεροβατῶ καὶ περιφρονῶ τὸν ἥλιον»: na starogrčkom «περιφρονῶ» je značilo «posmatram», ali na novogrčkom znači «prezirem», pa stih danas zvuči kao «prezirem sunce».
• Žabe su jedina antička komedija za koju znamo da joj je glasanjem grada odobreno drugo izvođenje.
• Sokrat je sedeo u publici Oblaka; jedna kasnija anegdota tvrdi da je ustao kako bi prisutni stranci mogli da vide koga ismevaju.