Stratis Mirivilis

Efstratios Stamatopulos rođen je 30. juna 1890. u Sikamineji, selu na severnoj obali Lezbosa, koji je tada još bio deo Osmanskog carstva. Otišao je u Atinu da studira pravo i književnost, ali se 1912, kada su izbili Balkanski ratovi, dobrovoljno prijavio u vojsku. Borio se u Balkanskim ratovima, na Makedonskom frontu u Prvom svetskom ratu, gde je ranjen, i u maloazijskom pohodu 1919–1922. Deset godina vojničkog života dalo mu je njegovu temu.

Vrativši se u Mitilinu posle maloazijske katastrofe, osnovao je i uređivao list Καμπάνα (Zvono) i u njemu u nastavcima objavljivao ratni dnevnik koji je postao Η ζωή εν τάφω. Prvo izdanje štampano je u Mitilini 1924; prošireno atinsko izdanje iz 1930. preko noći ga je proslavilo. Godine 1932. preselio se s porodicom u Atinu i živeo od novinarstva, objavljujući narednih četrdeset godina romane, pripovetke i novinske kolumne. Radio je na grčkom nacionalnom radiju, bio predsednik Nacionalnog društva grčkih pisaca, a 1958. izabran je u Atinsku akademiju.

Od samog početka karijere pisao je pod pseudonimom Mirivilis. Njegov antiratni roman bio je zabranjen pod Metaksasovom diktaturom i ponovo tokom nemačke okupacije. Umro je u Atini 19. jula 1969, ali mu je srce ostalo u Sikamineji, čije litice, ribarski čamci i maslinjaci ispunjavaju svaku knjigu koju je napisao.

Η ζωή εν τάφω (Život u grobu, 1924, konačan oblik 1930) predstavljen je kao beležnice narednika Antonisa Kostulasa, pronađene posle njegove smrti na frontu u Makedoniji i pisane za ženu koju voli. U kratkim, živopisnim poglavljima on opisuje rovove kod Bitolja (Monastira), blato i vaške, napade gasom, seljake slovenskog jezika koji pružaju utočište vojnicima i polagani gubitak vere u rat. Naslov potiče iz velikopetkovske himne «Ἡ ζωὴ ἐν τάφῳ» (Život u grobu), a grob je rov. To je i dalje najsnažnija grčka knjiga o Prvom svetskom ratu.

Η δασκάλα με τα χρυσά μάτια (Učiteljica zlatnih očiju, 1933) nastavlja priču u mirnodopsko vreme: vojnik se vraća na Lezbos i zaljubljuje se u udovicu svog poginulog druga. Radnja romana Η Παναγιά η Γοργόνα (Bogorodica Sirena, 1949) odvija se u ribarskom selu po uzoru na Skalu Sikamineas, gde izbeglice iz Male Azije grade novi život oko sićušne kapele na steni; njena ikona prikazuje Devicu Mariju sa repom sirene. Ova tri romana obično se čitaju kao trilogija o ratu i njegovim posledicama. Novela Ο Βασίλης ο Αρβανίτης (Vasilis Arvanit, 1943) slika ponosnog, nasilnog i magnetičnog seoskog silnika. Mirivilis je objavio i zbirke pripovedaka Το πράσινο βιβλίο (Zelena knjiga), Το γαλάζιο βιβλίο (Plava knjiga) i Το κόκκινο βιβλίο (Crvena knjiga), čije su boje postale njegov zaštitni znak. Njegova proza je raskošna i čulna, ukorenjena u ostrvskom dijalektu, s dugim opisima svetlosti i mora.

Strane iz Η ζωή εν τάφω nalaze se u grčkoj školskoj čitanci, a roman se iznova čita kad god Grci raspravljaju o ratu i miru; preveden je na engleski i mnoge druge jezike. Otiđite u Skalu Sikamineas na Lezbosu: kapela Panagije Gorgone zaista stoji na steni u luci, a stari dud pod kojim je Mirivilis voleo da sedi i piše, η μουριά του Μυριβήλη, i danas pravi hlad jednoj taverni pored vode. Njegova kuća u Sikamineji je obeležena, a ulice u Mitilini i Atini nose njegovo ime. Naslov Η ζωή εν τάφω postao je izraz za sebe, koji novinari koriste za svaki život proveden u rupi, a Η Παναγιά η Γοργόνα podarila je ostrvu jednu od njegovih najpoznatijih slika.

• Naslov Η ζωή εν τάφω prvi je stih velikopetkovskog plača koji se peva u svakoj grčkoj crkvi, a roman ga pretvara u opis rovova.
• Kao vojnik je služio otprilike deset godina, od Balkanskih ratova 1912. do povlačenja iz Male Azije 1922.
• Njegove tri zbirke pripovedaka nazvane su prosto po bojama: zelena, plava i crvena.
• Kapela iz Η Παναγιά η Γοργόνα postoji: hodočasnici i turisti i danas se penju na stenu u Skali Sikamineas da je vide.