Manolis Glezos

Glezos je rođen 9. septembra 1922. u Apirantosu, planinskom selu sa mermernim kućama na Naksosu. Godine 1935. porodica se preselila u Atinu, gde je završio školu, radio od malih nogu i uključio se u leve omladinske grupe koje su se protivile Metaksasovoj diktaturi i silama Osovine. Nemci su ušli u Atinu 27. aprila 1941. i podigli svastiku na Akropolju.

U noći između 30. i 31. maja 1941. Glezos i njegov kolega sa studija Apostolos (Lakis) Santas popeli su se kroz pukotinu u steni na severozapadnoj strani, stigli do jarbola i spustili zastavu. Okupatori su objavili smrtne presude nepoznatim krivcima; njih dvojica tada nisu otkriveni. Glezosa su tokom Okupacije više puta hapsili Nemci i Italijani i mučili ga. Njegovog brata Nikosa okupatori su streljali 1944.

Posle rata Glezos je, kao komunista, bio progonjen u godinama Građanskog rata: više puta je osuđen na smrt, a presude nisu izvršene posle međunarodnog protesta. Godine 1951. izabran je za poslanika stranke EDA dok je bio u zatvoru, a ponovo je izabran iz zatvora 1961. Ponovo zatočen pod huntom 1967–1974, proveo je ukupno više od jedanaest godina u zatvoru i četiri i po godine u progonstvu. Kasnije je bio poslanik PASOK-a osamdesetih godina, član Evropskog parlamenta 1984. i ponovo 2014, predsednik zajednice svog sela na Naksosu i neumorni borac za nemačke ratne reparacije. Umro je u Atini 30. marta 2020, u 97. godini.

Zastava na Akropolju bila je mali čin sa ogromnim odjekom. U prvim nedeljama Okupacije, kada je Grčka bila pregažena, a veliki deo Evrope delovao pomireno sa sudbinom, dvojica studenata pokazala su da se svastika iznad Partenona može skinuti. Vest se po Atini širila od usta do usta, a zatim i u inostranstvu, i taj čin postao je simbol grčkog otpora, koji se obeležava svake godine od rata naovamo.

Za Glezosa je to bio početak političkog života. Radio je u štampi Pokreta otpora, 1947. bio je glavni urednik komunističkog lista Ριζοσπάστης (Rizospastis), sve dok list nije zabranjen krajem te godine, i ceo život je ostao na levici, od EDA pedesetih i šezdesetih, preko PASOK-a osamdesetih, do SIRIZE 2010-ih. Nikada nije bio udoban saveznik: otvoreno je kritikovao sopstvene stranke, uključujući SIRIZU 2015.

Imao je i praktičnu stranu. Kao predsednik zajednice Apirantosa krajem osamdesetih eksperimentisao je sa lokalnom samoupravom i sa malim branama i terasama koje zadržavaju kišnicu u zemlji, za šta se zalagao decenijama. Pisao je knjige o istoriji Pokreta otpora i o neposrednoj demokratiji. Malo je Grka dobilo suzavac na demonstracijama u 87. godini, kao Glezos u Atini 2010; za mnoge je ta slika sažimala čoveka koji nikada nije prestao da protestuje.

Popnite se na Akropolj i potražite ploču koja podseća na noć između 30. i 31. maja 1941; godišnjica se tamo obeležava svake godine. Na Naksosu, Apirantos je jedno od najlepših sela Kiklada i ponosi se svojim sinom, koji je bio predsednik zajednice 1986–1990. Grčki školski udžbenici istorije pričaju priču o zastavi, a Grci svih političkih boja odali su poštu njegovoj hrabrosti kada je umro u martu 2020, tokom prvog karantina zbog kovida, zbog čega je čovek koji je ceo život punio trgove imao samo skromnu sahranu. Rečenica «κατέβασε τη σημαία από την Ακρόπολη» (skinuo je zastavu sa Akropolja) u Grčkoj ne zahteva objašnjenje.

• Njih dvojica tokom Okupacije nisu otkriveni kao krivci; Nemci su nepoznate počinioce u odsustvu osudili na smrt.
• Dvaput je izabran u grčki parlament iz zatvora, 1951. i 1961.
• Bio je član Evropskog parlamenta u 61. i ponovo u 91. godini.
• Često ga nazivaju «ο πρώτος παρτιζάνος της Ευρώπης» (prvi partizan Evrope), a ta titula se obično pripisuje Šarlu de Golu.