Vasilis Cicanis

Cicanis je rođen 18. januara 1915. u Trikali, trgovačkom gradiću u tesalijskoj ravnici. Njegov otac, obućar iz Epira, svirao je mandolinu, a dečak je najpre naučio violinu pre nego što je uzeo buzuki, tada instrument siromašnih i ljudi loše reputacije. Godine 1936. otišao je u Atinu da studira pravo, ali je umesto toga otkrio studije za snimanje: prve ploče izašle su mu 1937, a za dve godine već je pisao za najbolje pevače tog vremena. Godine 1938. pozvan je na odsluženje vojnog roka u Solun i ostao je tamo tokom cele nemačke okupacije (1941–44), držeći malu uzeriju u ulici Pavlu Mela, gde je svirao uveče. Glad i strah tih godina rodili su njegovu najpoznatiju pesmu.

Godine 1946. vratio se u Atinu, a decenija koja je usledila bila je njegovo zlatno doba. Sa pevačicama Sotirijom Belu i Marikom Ninu svirao je veče za večeri u lokalu «Τζίμης ο Χοντρός» (Debeli Džimi), a ploče koje su zajedno snimili, desetine njih, utvrdile su zvuk posleratne grčke pesme: buzuki, gitara, dva glasa i stihovi o ljubavi, siromaštvu i noći. Kasnije su ga pevali Stelios Kazandzidis, Prodromos Causakis i mnogi drugi. Od 1967. do poslednjih godina svirao je u klubu «Χάραμα» u Kesarijaniju, gde su ljudi stajali u redu da ga čuju. Razboleo se 1983, otišao u London na operaciju pluća i tamo umro 18. januara 1984, na svoj šezdeset deveti rođendan. Njegova sahrana u Atini okupila je ogromnu masu ljudi.

Pre Cicanisa rebetiko je bio muzika jazbina hašiša i izbegličkih četvrti, sa stihovima o zatvoru, drogama i noževima; njegov majstor bio je Markos Vamvakaris. Cicanis je zadržao buzuki i igre, ζεϊμπέκικο i χασάπικο, ali je promenio gotovo sve ostalo. Njegove melodije pozajmljivale su od zapadnih durskih i molskih lestvica koliko i od istočnih modusa, njegove harmonije bile su bogatije, a reči su govorile o stvarima koje je svako proživeo: izgubljena ljubav, prazan džep, majka koja čeka, siva nedelja. Rezultat je bila muzika koju je cela zemlja mogla da prihvati kao svoju, a grčka reč za nju promenila se od ρεμπέτικο u λαϊκό, popularna pesma.

Svoj prvi veliki hit, Αρχόντισσα (Arhondisa, «Plemenita gospa»), napisao je 1938. Συννεφιασμένη Κυριακή (Oblačna nedelja) nastala je u Solunu oko 1943. i snimljena 1948. sa Prodromosom Causakisom i Sotirijom Belu; nedelja siva kao pevačevo srce postala je pesma koju Grci pevaju kada su daleko od kuće. Μπαξέ τσιφλίκι (Bakse Cifliki, 1946) nosi ime po jednoj solunskoj četvrti i slavi njene taverne; Κάποια μάνα αναστενάζει (Neka majka uzdiše, 1947) je majčina tužbalica za odsutnim sinom; Τα καβουράκια (Rakovčići) je šaljiva pesma o pripitim veseljacima koji se u zoru vraćaju kući hodajući postrance kao rakovi. Dodajte Ό,τι κι αν πω δεν σε ξεχνώ (Šta god da kažem, ne zaboravljam te), Της γερακίνας γιος (Sin žene-sokola), Νύχτες μαγικές (Čarobne noći) i još nekoliko stotina, i dobićete opus koji svaki Grk zna bar u odlomcima, bez obzira na to da li zna ko ga je napisao.

Najlakši način da upoznate Cicanisa jeste da uđete u bilo koju grčku tavernu sa živom muzikom i sačekate: u roku od sat vremena neko će zasvirati Συννεφιασμένη Κυριακή i cela sala će je pevati. Snimke Belu, Ninu i Kazandzidisa lako je naći, a original Oblačne nedelje iz 1948, sa Causakisom i Belu, onaj je od kojeg treba početi. U Trikali je 2016. u obnovljenom osmanskom hamamu otvoren muzej posvećen njemu, u gradu stoji njegova statua sa buzukijem, a godišnjica njegovog rođenja i smrti, 18. januar, obeležava se tamo svake godine. Ulice nazvane Τσιτσάνη postoje širom Grčke. Film Ουζερί Τσιτσάνης iz 2010, snimljen po romanu Jorgosa Skambardonisa, priča o solunskim godinama. Njegove pesme su i dalje zaštićene autorskim pravom, ali se pevaju svuda.

• Umro je 18. januara 1984, tačno šezdeset devet godina nakon što je rođen 18. januara 1915.
• U Atinu je otišao 1936. da studira pravo i nikada nije diplomirao; buzuki, koji se tada smatrao instrumentom društvenog dna, već je donosio više.
• Oblačna nedelja napisana je u okupiranom Solunu oko 1943, ali je mogla da bude snimljena tek 1948, posle rata.
• Mnoge od njegovih najpoznatijih pesama prve su otpevale žene, Sotirija Belu i Marika Ninu, u vreme kada je svet rebetika bio gotovo potpuno muški.