Domna Samiu

Samiu je rođena 12. oktobra 1928. u Kesarijaniju u Atini, u siromašnoj porodici grčkih izbeglica iz Male Azije, koji su došli u Grčku posle katastrofe 1922. i razmene stanovništva. Odrasla je u izbegličkom kvartu, slušajući pesme koje su njena majka i komšije doneli sa druge obale Egeja. Kao mlada žena ušla je u krug Simona Karasa, muzikologa posvećenog vizantijskom crkvenom pojanju i tradicionalnoj grčkoj muzici, i u njegovom udruženju naučila je da peva na stari način, da čita note i da razume modalne lestvice.

Od 1954. do 1971. radila je za grčki nacionalni radio (EIR), i posao ju je vodio od sela do sela sa magnetofonom. Snimala je starce i starice koji su pevali svadbene i žetelačke pesme, tužbalice i praznične pesme, pesme koje nikada nisu bile zapisane i koje su nestajale kako su se sela praznila. Njena prva ploča izašla je 1962, a sedamdesetih je počela da drži koncerte, najpre u malim prostorima, zatim velike koncerte sa mlađim muzičarima, i snimila je dugu seriju ploča. Godine 1981. osnovala je Udruženje za grčku narodnu muziku Domna Samiu, «Καλλιτεχνικός Σύλλογος Δημοτικής Μουσικής Δόμνα Σαμίου», da bi objavljivala snimke i podučavala. Nastavila je da peva, podučava i putuje i posle osamdesete, i umrla je u Atini 10. marta 2012.

Rad Samiu imao je dve polovine koje su hranile jedna drugu. Kao istraživačica sakupljala je: njeni terenski snimci, napravljeni u planinama Epira i Makedonije, na ostrvima, u Trakiji i među izbegličkim zajednicama iz Male Azije i Ponta, jedan su od velikih zvučnih arhiva grčke tradicije. Beležila je odakle je svaka pesma, ko ju je pevao i u kojoj prilici, u vreme kada su mnogi u Atini seosku muziku smatrali staromodnom i pomalo sramotnom.

Kao pevačica vraćala je pesme. Nije ih modernizovala orkestrima i pop aranžmanima; pevala ih je onako kako ih je čula, sa ukrasima, slobodnim ritmovima i jednostavnim, snažnim glasom sela, često uz tradicionalne instrumente kao što su λύρα, κλαρίνο, σαντούρι i ούτι. Njene ploče obuhvataju čitave oblasti: pesme Male Azije, Trakije, ostrva, karnevalske pesme, svadbene pesme, tužbalice, dečje pesme i κάλαντα (koledarske pesme). Sedamdesetih, kada su mladi Grci posle diktature tražili svoje korene, njeni koncerti su im pokazali da δημοτικό τραγούδι nije muzejski eksponat već živa muzika, i postala je učiteljica mnogih današnjih narodnih muzičara. Vodila je i emisije na grčkom radiju i televiziji, predstavljajući pesme oblast po oblast širokoj publici.

Udruženje za grčku narodnu muziku Domna Samiu u Atini i dalje je aktivno: čuva njen arhiv, objavljuje njene snimke i vodi programe koji tradicionalnu pesmu i igru donose u škole i mladim muzičarima. Njene ploče su prva stanica za svakoga ko želi da nauči grčku narodnu pesmu onako kako se pevala, a mnogi današnji tradicionalni pevači zovu je svojom učiteljicom. Festivali narodne muzike i koncerti u njenu čast održavaju se redovno. Dobra ideja: potražite njene snimke pesama iz Male Azije ili κάλαντα, koleda koje deca pevaju od vrata do vrata za Božić, Novu godinu i Bogojavljenje, i pratite reči; narodne pesme ponavljaju stihove, što ih čini idealnim za one koji uče.

• Njeni roditelji bili su izbeglice iz Male Azije, a pesme izgubljene domovine bile su prva muzika koju je čula.
• Tradicionalno pevanje naučila je od Simona Karasa, muzikologa vizantijskog pojanja.
• Pre nego što je postala poznata kao pevačica, radila je za radio, snimajući seoske pevače na traku.
• Udruženje koje je osnovala 1981. i danas nosi njeno ime.