Kostas Karijotakis

Karijotakis je rođen 30. oktobra 1896. u Tripoliju, na Peloponezu. Otac mu je bio građevinski inženjer i posao je porodicu selio iz grada u grad: Lefkada, Argostoli, Larisa, Kalamata, Atina, Hanja. Studirao je pravo u Atini, diplomirao 1917. i kratko pokušao da radi kao advokat, ali je ubrzo ušao u državnu službu, u kojoj je ostao do kraja života, raspoređivan u prefekture u Solunu, na Sirosu, u Arti, Atini i drugde. Mrzeo je taj posao i to je govorio u pesmama.

Godine 1922. upoznao je pesnikinju Mariju Poliduri, koja je radila u istoj kancelariji u Atini. Njihova veza bila je kratka i bolna; ona je kasnije napisala neke od najstrasnijih ljubavnih pesama na grčkom, mnoge upravo njemu, i umrla od tuberkuloze 1930. Karijotakis je bio i sindikalni aktivista državnih službenika, što nije pomoglo njegovoj karijeri.

Početkom 1928. premešten je, za kaznu, u Prevezu, mali grad na severozapadu Grčke. Stigao je u junu i izdržao jedva mesec dana. Dvadesetog jula pokušao je da se udavi i, po sopstvenom kazivanju, deset sati se borio s talasima pre nego što je odustao. Sutradan, 21. jula 1928, kupio je revolver i ubio se pod jednim eukaliptusom blizu obale. Poruka u njegovom džepu, danas čuvena, završava se podrugljivim savetom svakome ko zna da pliva da nikada ne pokušava da se udavi.

Karijotakis je objavio samo tri zbirke: Ο πόνος του ανθρώπου και των πραγμάτων (Bol čoveka i stvari, 1919), Νηπενθή (Nepente, 1921) i Ελεγεία και Σάτιρες (Elegije i satire, 1927). Rane knjige su melanholične po modi tog doba; važna je poslednja. Njene elegije govore o životu koji je već propao, glasom istovremeno nežnim i ironičnim: «Είμαστε κάτι ξεχαρβαλωμένες κιθάρες» (Mi smo neke rasklimane gitare), tako počinje pesma Είμαστε κάτι… (Mi smo neke…). U Ιδανικοί αυτόχειρες (Idealni samoubice) opisuje ljude koji pažljivo planiraju svoju smrt, a zatim je, u poslednjem stihu, odlažu.

Satire istu gorčinu okreću ka spolja. Δημόσιοι υπάλληλοι (Državni službenici) prikazuje činovnike koji se polako troše u svojim kancelarijama kao stubovi; Μικρή ασυμφωνία εις Α μείζον (Mala disonanca u A-duru) ismeva pomodnog pesnika Miltijadisa Malakasisa. Njegov stil je tradicionalan po formi, sa rimom i strogim metrom, ali jezik je svakodnevni, a slike dolaze iz modernog života: tramvaji, pisaće mašine, kafane, apoteka. Πρέβεζα, napisana u njegovim poslednjim nedeljama, nabraja čavke na crnim zidovima, policajca koji meri manjkavu porciju, orkestar koji svira nedeljom, štednu knjižicu s prvim ulogom od trideset drahmi, i završava se mišlju da bi se, kad bi bar jedan od meštana umro od gađenja, svi zabavljali na sahrani. Prevodio je i francuske pesnike poput Bodlera i Verlena, čiji se uticaj provlači kroz njegovo delo.

Karijotakis je jedini pesnik u grčkoj školskoj antologiji koga tinejdžeri obično prihvataju kao svog; Πρέβεζα, Ιδανικοί αυτόχειρες i Μικρή ασυμφωνία čitaju se i uče napamet u liceju. Njegov ton je posle 1928. toliko oponašan da su kritičari skovali reč καρυωτακισμός (karijotakizam) za mračne stihove u njegovom maniru, termin koji se i danas koristi. Njegove pesme su komponovali mnogi kompozitori: počnite od albuma Lene Platonos Καρυωτάκης (1982) i potražite operu Mikisa Teodorakisa o njemu. Televizijsku seriju Καρυωτάκης emitovala je ERT 2009. godine. U Prevezi spomenik obeležava mesto gde je umro, a njegovo ime nose ulice u Tripoliju, Atini i Prevezi. Kad Grci uzdišu nad sopstvenom državnom upravom, neko ga obično citira.

• Njegova oproštajna poruka završava se postskriptumom u kome savetuje svakoga ko zna da pliva da nikada ne pokušava samoubistvo u moru: on je upravo proveo deset sati ne uspevajući da se udavi.
• Ljubavne pesme Marije Poliduri upućene njemu postale su, posle smrti oboje, neka vrsta nacionalne tragične romanse; njih dvoje se u školi često čitaju zajedno.
• Premeštajem u Prevezu kažnjen je delimično zbog svog delovanja u sindikatu državnih službenika.
• Jedna od njegovih satira upućena je Kipu slobode u Njujorku, «που φωτίζει τον κόσμο» (koji osvetljava svet); nikada nije kročio u Ameriku.