Dimitrios Vikelas

Vikelas je rođen 15. februara 1835. u Ermupoliju na Sirosu, tada najprometnijoj luci Grčke, u trgovačkoj porodici; očeva porodica poticala je iz Verije, a majka je pripadala carigradskoj porodici Melas. Detinjstvo mu je bilo nemirno i bolešljivo, a porodica se selila između Sirosa, Carigrada i Odese. Sa sedamnaest godina poslat je u London da radi u trgovačkoj kući svojih ujaka, braće Melas. Ostao je četvrt veka, postao ortak, stekao lepo bogatstvo i u slobodno vreme studirao botaniku i arhitekturu na Univerzitetskom koledžu. Godine 1866. oženio se Kaliopi Geralopulu; njena duga duševna bolest kasnije mu je pomračila život, a 1877. par se preselio u Pariz radi njenog lečenja.

Sve to vreme je pisao: pesme, eseje o vizantijskoj istoriji, prevode Šekspira i, 1879, roman koji ga je proslavio. U Parizu je postao grčki književnik kome su se francuski učenjaci obraćali za savet, a 1894. Panhelensko gimnastičko društvo zamolilo ga je da ga predstavlja na kongresu o atletici na Sorboni. Ispostavilo se da je to kongres Pjera de Kubertena o obnovi Olimpijskih igara. Vikelas se zalagao za Atinu kao prvog domaćina, uspeo i bio izabran za predsednika novog Međunarodnog olimpijskog komiteta, jer su tadašnja pravila predsedništvo davala sledećoj zemlji domaćinu.

Posle uspeha Igara 1896. nastanio se u Atini, predao predsedništvo MOK-a Kubertenu i poslednje godine posvetio narodnom prosvećivanju. Umro je u Atini 7. jula 1908.

Λουκής Λάρας (1879) kratak je roman ispričan u prvom licu: stari grčki trgovac u Londonu seća se kako je kao mladić sa Hiosa preživeo Rat za nezavisnost 1821. On nije junak: 1822. beži sa porodicom od pokolja na Hiosu, krije se, trguje, gubi sve i počinje iznova, a knjiga je tiho ponosna na tu običnu hrabrost. Napisan jasnom katarevusom i najpre objavljivan u nastavcima u časopisu Εστία, roman je za nekoliko godina preveden na francuski, engleski, nemački, italijanski i još nekoliko jezika – prvi grčki roman koji je tako daleko stigao – i otvorio je put realističnoj pripoveci 1880-ih. Njegove Διηγήματα (Pripovetke, 1887) napisane su na isti miran, pažljiv način.

Vikelas je bio i prvi ozbiljan prevodilac Šekspira na grčki: od 1876. objavio je Romea i Juliju, Otela, Kralja Lira, Hamleta, Magbeta i Mletačkog trgovca, a grčka pozorišta koristila su njegove prevode čitavu generaciju. Njegovi eseji, kao Περί Βυζαντινών (O Vizantincima, 1874), branili su vizantijske vekove u vreme kada su ih zapadni učenjaci omalovažavali. Njegovi memoari, Η ζωή μου (Moj život), objavljeni su posle njegove smrti. A njegovo poslednje veliko delo nije bila knjiga: 1899. osnovao je Σύλλογος προς Διάδοσιν Ωφελίμων Βιβλίων (Društvo za širenje korisnih knjiga), koje je štampalo jeftine, dobro napisane knjižice o istoriji, nauci i zdravlju za obične grčke čitaoce, društvo koje i danas objavljuje knjige.

U Grčkoj se Vikelas pamti najpre po Olimpijskim igrama, a tek zatim po romanu. Svaki prikaz Igara 1896. i svaki olimpijski muzej, uključujući i onaj u Lozani, navodi ga kao prvog predsednika MOK-a, a njegov portret stoji pored Kubertenovog u istoriji pokreta. Λουκής Λάρας čita se u odlomcima u školi i besplatno je dostupan na internetu, na grčkom i u prevodu; njegova jednostavna, dostojanstvena proza dobro je prvo duže štivo za učenika koji je stigao do nivoa B1 ili B2. Društvo za širenje korisnih knjiga i dalje radi u Atini. Ulice nazvane Βικέλα postoje u Atini, na Sirosu i drugde, a javna biblioteka Herakliona na Kritu, Vikelea, nastala je od poklona njegovih sopstvenih knjiga koji je gradu učinio 1908.

• Postao je predsednik MOK-a zato što je pravilo iz 1894. glasilo da predsednik mora biti iz zemlje sledećih Igara, a on je upravo izborio Igre za Atinu.
• Šekspira je prevodio uveče, dok je vodio trgovački posao u londonskom Sitiju.
• Λουκής Λάρας preveden je na više od deset jezika u roku od nekoliko godina posle objavljivanja 1879.
• Njegova lična biblioteka, poklonjena gradu Heraklionu, postala je Gradska biblioteka Vikelea, jedna od najvećih u Grčkoj.