Markos Vamvakaris

Markos je rođen 10. maja 1905. u Ano Sirosu, katoličkom gradiću na brdu iznad luke Ermupoli na kikladskom ostrvu Siros; katolici sa Sirosa zovu se Φραγκοσυριανοί, po čemu je njegova najpoznatija pesma dobila naslov. Porodica je bila siromašna i on je od detinjstva radio u polju i u predionici pamuka. Sa petnaest godina, 1920, napustio je ostrvo i otišao u Pirej, gde je radio svaki težak posao koji je luka nudila: nosač uglja, lučki radnik i godinama klanični radnik u gradskim klanicama.

Oko 1924. prvi put je čuo buzuki i, po sopstvenom kazivanju, zakleo se da će ga naučiti za šest meseci ili će sebi odseći ruku kasapskom satarom. Naučio ga je, svirajući u tekedes, pirejskim jazbinama hašiša, gde je buzuki tada bio instrument izvan zakona. Prve ploče izašle su mu 1932–33, a 1934. je sa Stratosom Pajumdzisom, Jorgosom Batisom i Anestisom Delijasom osnovao «slavni pirejski kvartet» (Τετράς η ξακουστή του Πειραιώς), prvu rebetiko grupu koja je javno nastupala. Usledili su katastrofalan brak, cenzura Metaksasove diktature 1937. i godine okupacije.

Posle rata njegov stil je izašao iz mode, artritis mu je ukočio prste i spao je na sviranje u jeftinim tavernama. Preporod je došao 1960, kada je Grigoris Bitikocis snimio Frangosirijani i mlađa publika otkrila stare pesme; Markos je poslednju deceniju proveo poštovan i ponovo je snimao. Umro je u Atini 8. februara 1972. Njegova autobiografija, izdiktirana Angeliki Velu-Kajl, izašla je 1973.

Rebetiko je nastao u izbegličkim četvrtima i lukama dvadesetih godina, mešajući muziku Smirne sa pesmama grčkog podzemlja. Markos mu je dao pirejski oblik: promukao glas bez ukrasa, buzuki sviran tvrdim, postojanim ritmom i stihove o sopstvenom životu jednostavnim rečima. Njegove rane ploče, kao Καραντουζένι (1933) i Χαράματα η ώρα τρεις (Tri sata ujutru, 1935), otvoreno govore o tekeu, zatvoru i hašišu, i zabranjene su posle 1937, kada je diktatura zabranila takve teme.

Φραγκοσυριανή (Frangosirijani, 1935) je ljubavna pesma katoličkoj devojci sa Sirosa, obilazak plaža i sela ostrva uz spori zejbekiko, i peva se na svakoj grčkoj svadbi i saboru. Τα ματόκλαδά σου λάμπουν (Tvoje trepavice sijaju, oko 1936) je hasapiko u njegovom najnežnijem tonu. Όλοι οι ρεμπέτες του ντουνιά (Svi rebeti sveta, oko 1937) je manifest rebetiko bratstva, a Ο Μάρκος μαθητής (Markos đak) šali se na račun đaka Markosa zaljubljenog u svoju učiteljicu. Pisao je i o radu, siromaštvu, piću i smrti, uvek direktno u prvom licu, bez sentimentalnosti kasnije popularne pesme.

Gotovo svi kompozitori rebetika posle njega, a pre svih Cicanis, počeli su kao njegovi podražavaoci, a buzuki sa tri para žica, igra zejbekiko i ceo zvuk grčke laiko pesme potiču od ploča koje je snimio između 1932. i 1940.

Rebetiko je 2017. upisan na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, a Markos je njegova osnivačka figura. Frangosirijani je pesma koju treba naučiti prvu: Grci svih generacija znaju reči, a snimci Bitikocisa, Dalarasa i desetina drugih stoje uz Markosov sopstveni original iz 1935. U Ano Sirosu mali muzej Markosa Vamvakarisa nalazi se u kući u starom gradu, njegova bista stoji na trgu koji nosi njegovo ime, a godišnji festival ostrva nosi njegovo ime. Njegove pesme se čuju na školskim časovima muzike i na svakoj rebetiko večeri u Atini, a izraz «ο πατριάρχης του ρεμπέτικου» (patrijarh rebetika) označava samo njega. Vežba slušanja nivoa B2 na sajtu o istoriji grčke muzike i vežba govora o rebetiku prirodni su sledeći koraci posle ove stranice.

• Zakleo se da će naučiti buzuki za šest meseci ili će sebi odseći ruku satarom; naučio ga je.
• Bio je katolik sa Sirosa, a upravo to znači Φραγκοσυριανός, u muzici koja je bila pretežno pravoslavna.
• Pirejski kvartet iz 1934. smatra se prvim rebetiko sastavom koji je svirao na javnoj sceni, a ne u tekeu.
• Posle godina zaborava, snimak Frangosirijani Grigorisa Bitikocisa iz 1960. ponovo ga je proslavio u pedeset petoj godini.