Jorgos Seferis

Seferis je rođen kao Jorgos Seferijadis 29. februara 1900. (13. marta po gregorijanskom kalendaru) u Vurli, danas Urli, gradiću kod Smirne na obali Male Azije. Njegov otac, Stelios Seferijadis, bio je advokat, a kasnije profesor međunarodnog prava u Atini. Porodica se 1914. preselila u Atinu, a 1918. Jorgos je otišao u Pariz da studira prava. Dok je bio tamo, 1922, grčka vojska je poražena u Maloj Aziji i Smirna je izgorela. Grčki svet njegovog detinjstva bio je izbrisan, a ta izgubljena domovina tiho se provlači kroz svu njegovu poeziju.

Godine 1926. stupio je u grčko Ministarstvo spoljnih poslova. Narednih trideset šest godina službovao je u Londonu, u Korči u Albaniji, u Pretoriji, Kairu i Ankari, a tokom Drugog svetskog rata pratio je grčku vladu u izgnanstvu u Egipat i Južnu Afriku. Poslednja dužnost bila mu je i najviša: ambasador u Londonu od 1957. do 1962, za vreme teških pregovora o Kipru. Švedska akademija mu je 1963. dodelila Nobelovu nagradu za književnost, prvu ikad dodeljenu nekom grčkom piscu.

Penzionisan u Atini, odbio je da ćuti pred vojnom huntom koja je preuzela vlast 1967. Dana 28. marta 1969. izdao je javnu izjavu protiv diktature, koju je emitovao BBC, u kojoj je rekao da vidi provaliju ka kojoj režim vodi zemlju. Umro je u Atini 20. septembra 1971. Njegova sahrana pretvorila se u jednu od prvih masovnih demonstracija protiv režima: hiljade ljudi išle su za kovčegom pevajući Άρνηση.

Seferis je objavljivao malo i sve brižljivo doterivao. Njegova prva zbirka, Στροφή (Preokret, 1931), najavila je nov, ogoljen glas posle rimovanih stihova prethodne generacije. Μυθιστόρημα (Mitistorima, 1935), njegova najpoznatija knjiga, ciklus je od dvadeset četiri kratke pesme u kojima likovi iz Homera i tragičara lutaju savremenim grčkim pejzažem, umorni i bez doma, tražeći izgubljeni smisao: «Ξύπνησα με το μαρμάρινο τούτο κεφάλι στα χέρια» (Probudio sam se s ovom mermernom glavom u rukama). Drevno kamenje, more, brodovi i kipovi njegove su stalne slike; ton je tih i melanholičan, nikada povišen.

Tri toma Ημερολόγιο Καταστρώματος (Brodski dnevnik, 1940, 1944. i 1955) prate ratne godine i njegova putovanja; treći je posvećen Kipru. Κίχλη (Drozd, 1947), nazvana po potonulom brodu koji je video kod ostrva Poros, njegova je najzahtevnija duga pesma, razmišljanje o svetlosti, pravdi i smrti. Τρία κρυφά ποιήματα (Tri skrivene pesme, 1966) bila je njegova poslednja zbirka stihova. Pisao je i eseje (Δοκιμές), preveo na grčki Pustu zemlju T. S. Eliota kao Η Έρημη Χώρα (1936) i veći deo života vodio dnevnik, objavljen posle njegove smrti kao Μέρες (Dani), koji mnogi čitaoci vole koliko i pesme. Obrazloženje Nobelove nagrade pohvalilo je njegovo lirsko pisanje, nadahnuto dubokim osećanjem za helenski svet kulture.

Poslušajte najpre Άρνηση (Odricanje), iz Teodorakisovog ciklusa pesama Επιφάνια iz 1961: Grci svih uzrasta pevaju je za stolom i na demonstracijama, često ne misleći o njoj kao o pesmi. Pesme kao što su Ελένη (Jelena), Ο βασιλιάς της Ασίνης (Kralj Asine) i Επί ασπαλάθων (Na žutilovki), njegova poslednja pesma, objavljena 1971. kao protest protiv hunte, čitaju se u grčkim srednjim školama. U Atini možete posetiti njegovu kuću u Ulici Agras 20 u Pangratiju, odmah ispod Panatinejskog stadiona, i njegov grob na Prvom groblju. Kuća u kojoj je rođen još uvek stoji u Urli, u Turskoj. Ulice s imenom Σεφέρη postoje u gotovo svakom grčkom gradu, a njegov stih «Όπου και να ταξιδέψω η Ελλάδα με πληγώνει» (Kuda god da putujem, Grčka me ranjava) citira se kad god se Grci spore o svojoj zemlji.

• Rođen je 29. februara 1900, na datum koji postoji samo u prestupnim godinama, pa je pravi rođendan imao samo jednom u četiri godine.
• Tokom Drugog svetskog rata pratio je grčku vladu u izgnanstvu s Krita u Egipat i Južnu Afriku, pišući pesme u Pretoriji i Kairu.
• Njegov prevod Puste zemlje T. S. Eliota (1936) izašao je godinu dana posle Μυθιστόρημα; Eliotov uticaj na tu knjigu je očigledan, a dvojica pesnika kasnije su se upoznala u Londonu.
• Na njegovoj sahrani 1971. masa je pevala Άρνηση uz muziku Teodorakisa, kompozitora čija je dela hunta zabranila.