Život
Kondilakis je rođen u decembru 1861. u Ano Vianosu, planinskom selu na jugu Krita, koji je tada još bio deo Osmanskog carstva. Školovao se na Kritu, a zatim otišao u Atinu, gde je 1884. završio školu Varvakio i pohađao Filozofski fakultet univerziteta, ali nije diplomirao. Po povratku na Krit kratko je predavao u seoskim školama, a to iskustvo je kasnije pretočio u književnost.
Novinarstvo je bilo njegova prava profesija. Na Kritu je pisao za lokalne novine, a njegovi članci su naljutili osmanske vlasti, koje su ga 1889. proterale sa ostrva. U Atini se nastanio 1889. i pisao za glavne novine tog vremena, Άστυ, Σκριπ i Εστία. Oko dvadeset godina bio je urednik lista Εμπρός i pisao njegovu dnevnu kolumnu, hiljade tekstova potpisanih Διαβάτης (Prolaznik). Uvek je bio siromašan i šalio se na taj račun, potpisujući neke članke «Jean Sans Terre» (Jovan bez Zemlje). Bio je osnivač i prvi predsednik udruženja atinskih novinara ΕΣΗΕΑ. Godine 1920. doživeo je moždani udar i umro u bolnici u Iraklionu na Kritu 25. jula 1920.
Dela
Kondilakis pripada generaciji ηθογραφία (etografije), realističke proze o grčkom seoskom životu 1880-ih i 1890-ih godina, uz Papadijamandisa i Karkavicasa. Njegov najpoznatiji roman, Ο Πατούχας (Patuhas, 1892), priča o divovskom, ružnom i naivnom mladom čobaninu iz planina Vianosa koji otkriva ljubav i žudnju i želi da se oženi, na veliku zabavu celog sela. Humor je grub, ali je knjiga puna pravog kritskog života: govora, običaja, praznika, grube nežnosti planinskih ljudi.
Οι άθλιοι των Αθηνών (Jadnici Atine, 1895), čiji naslov podseća na Viktora Igoa, seli se u prestonicu i prikazuje njene siromahe, prevarante i korumpiranu politiku. Zbirka Όταν ήμουν δάσκαλος (Kad sam bio učitelj, 1916) sadrži čuvenu istoimenu priču, sećanje mladog seoskog učitelja na njegova stidljiva osećanja, ispričano s blagom samoironijom. Η πρώτη αγάπη (Prva ljubav, 1919), njegova jedina knjiga na dimotiki, suptilna je studija prve strasti jednog dečaka, a kritičari u njoj vide zaokret od etografije ka psihologiji. Pre svega, Kondilakis je praktično izmislio χρονογράφημα, kratku dnevnu kolumnu zapažanja i humora; Pavlos Nirvanas ga je nazvao «ocem hronike».
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Grčki učenici upoznaju Kondilakisa kroz Όταν ήμουν δάσκαλος, priču koja se često nalazi u školskim antologijama i dobra je prva priča za onoga ko uči jezik i želi da pročita ceo tekst. Reč Πατούχας i danas se, napola u šali, koristi za krupnog, nespretnog i dobrodušnog čoveka. U Vianosu postoji njegova bista; ulice u nekoliko grčkih gradova nose njegovo ime. Dnevna novinska kolumna, koju i danas ima svaki grčki list, njemu duguje svoj oblik, a novinarsko udruženje koje je pomogao da se osnuje i dalje je glavno udruženje atinskih novinara. Njegove knjige su u javnom domenu, a Όταν ήμουν δάσκαλος može se besplatno čitati onlajn na grčkom Vikizvorniku.
Da li ste znali?
- Pavlos Nirvanas ga je nazvao «ocem hronike», kratke dnevne novinske kolumne.
- Osmanske vlasti su ga 1889. proterale sa Krita zbog njegovih članaka.
- Potpisivao se mnogim pseudonimima, među kojima su Διαβάτης (Prolaznik) i Jean Sans Terre (Jovan bez Zemlje), šala na račun njegovog siromaštva.
- Bio je prvi predsednik ΕΣΗΕΑ, udruženja atinskih novinara.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Ο Πατούχας | Patuhas (roman) | 1892 |
| Οι άθλιοι των Αθηνών | Jadnici Atine (roman) | 1895 |
| Όταν ήμουν δάσκαλος | Kad sam bio učitelj (priče) | 1916 |
| Η πρώτη αγάπη | Prva ljubav (novela) | 1919 |
| Ενώ διέβαινα | U prolazu (sabrane novinske hronike) |
Iz dela
Slike u javnom domenu sa Vikimedijine ostave.
Stih koji vredi zapamtiti
Μίαν ημέραν, εις την προκυμαίαν των Χανίων μ' επλησίασεν ένας κύριος, φίλος οικογενειακός.
Na današnjem grčkomΜια μέρα, στην προκυμαία των Χανίων, με πλησίασε ένας κύριος, οικογενειακός φίλος.
Mian imeran, eis tin prokymaian ton Chanion m' eplisiasen enas kyrios, filos oikogeneiakos.
Jednog dana, na keju u Hanji, prišao mi je jedan gospodin, prijatelj porodice.
