Andreas Karkavicas

Karkavicas je rođen 12. marta 1865. u Leheni, trgovištu u ravnici Elide blizu zapadne obale Peloponeza, u trgovačkoj porodici. Studirao je medicinu u Atini od 1883. do 1888. i još kao student počeo da objavljuje priče i da sakuplja narodne pesme i običaje svog zavičaja. Godine 1890. služio je kao mladi vojni lekar u Mesolongiju i Larisi, gde je upoznao sela tek pripojene Tesalije, a od oktobra 1891. proveo je oko četiri godine kao brodski lekar na parobrodu Αθηνά, ploveći Egejskim morem i slušajući mornare čije su priče postale Λόγια της πλώρης.

Godine 1896. trajno je stupio u sanitetsku službu vojske i ostao oficir dvadeset godina, učestvujući u pohodu 1897, u Balkanskim ratovima 1912–13. i služeći u garnizonima širom zemlje. Bio je uveren pristalica narodnog jezika, pisao je za časopis Νουμάς i izjavljivao da je puristička katarevusa jezik kojem «baciš zlato, a on ti vrati ugalj». Godine 1916. stao je protiv Venizelosove revolucionarne vlade u Solunu, bio nekoliko meseci u zatvoru, a zatim penzionisan.

Tuberkuloza grkljana oduzela mu je glas u poslednjim godinama, tako da je čovek koji je napisao najpričljiviju prozu na grčkom mogao da komunicira samo na papiru. Umro je u Marusiju, kod Atine, 24. oktobra 1922, u 57. godini, u nedeljama posle Maloazijske katastrofe, i tamo je sahranjen.

Η Λυγερή (Vitka devojka, 1890, kao knjiga 1896) njegova je prva duža pripovest: Anti, devojka iz Lehene, voli jednog čoveka, ali je udaju za imućnog sredovečnog bakalina, a knjiga bez romantike posmatra kako se ona smešta u udobnost. Ο Ζητιάνος (Prosjak, objavljivan u nastavcima 1896) remek-delo je. Ciritokostas, profesionalni prosjak izučen u selima Kravare, čija se cela privreda svodila na prosjačenje, stiže sa svojim dečakom Mudzurisom u Nihteremi, selo karagunskih kmetova na tesalijskom imanju kod doline Tempi. Prodaje ženama amajlije i napitke, igra na njihov strah i pohlepu, a kada jedan čovek umre i stignu vlasti, kažnjeni su seljaci, dok prosjak odlazi bogatiji. To je najsurovija slika seoske Grčke u tom jeziku.

Λόγια της πλώρης (Reči s pramca, 1899) okuplja dvadeset pomorskih priča koje mornari pričaju na palubi kaika: Η θάλασσα (More), u kojoj sina jednog mornara celog života upozoravaju na «neverno» more koje je odnelo muškarce iz porodice, i koja se završava rečima «Με κράζει η θάλασσα» (More me zove); Το γιούσουρι (Crni koral), Οι σφουγγαράδες (Ronioci za sunđerima), Η Γοργόνα, u kojoj sirena pita da li je kralj Aleksandar još živ. Ο Αρχαιολόγος (Arheolog, 1904) jeste alegorija: dva brata, Aristodimos, koji živi samo za ruševine i papire dedovske kuće, i Dimitrakis, koji želi da obrađuje zemlju, predstavljaju Grčku rastrzanu između svoje antičke prošlosti i sadašnjosti.

Grčki učenici upoznaju Karkavicasa u gimnazijskim čitankama kroz Η θάλασσα, Η Γοργόνα ili odlomak iz Ο Ζητιάνος, a prosjak Ciritokostas negativac je poznat kao bilo koji drugi u grčkoj književnosti; «Κραβαρίτης», čovek iz Kravare, i dalje znači profesionalni prosjak, umnogome zbog njegovog romana. Njegova sabrana dela, u javnom vlasništvu od 1993, besplatno su dostupna na el.wikisource i u jeftinim izdanjima. Lehena ga odaje počast bistom i ulicom, a ulice Καρκαβίτσα postoje u nekoliko grčkih gradova. Za učenika su pomorske priče najbolja vrata: kratke su, pričaju ih mornari u prvom licu i pune su rečnika vetra, čamca i obale koji se danas čuje na svakom grčkom ostrvu.

• Veći deo svog spisateljskog života bio je aktivni vojni lekar i prikupio je građu za Ο Ζητιάνος dok je 1890. bio stacioniran u Tesaliji.
• Λόγια της πλώρης nastale su iz četiri godine provedene kao brodski lekar na parobrodu Αθηνά, dok je na palubi slušao priče mornara.
• Godine 1892. odbacio je katarevusu rečenicom «της ρίχνεις χρυσάφι και σου βγάζει κάρβουνο» (baciš joj zlato, a ona ti vrati ugalj).
• Tuberkuloza grkljana lišila ga je govora u poslednjim godinama; umro je u oktobru 1922, nekoliko dana posle Maloazijske katastrofe.