Kiki Dimula

Vasiliki Radu rođena je u Atini 6. juna 1931. i čitav život je živela u tom gradu. Posle škole, 1949. zaposlila se u Banci Grčke kao službenica i ostala tamo četvrt veka. Njena prva mala zbirka, Ποιήματα (Pesme), izašla je 1952, kada je imala dvadeset jednu godinu; kasnije ju je se odrekla kao mladalačkog dela. Godine 1954. udala se za pesnika Atosa Dimulasa, petnaest godina starijeg, koji ju je hrabrio i čije je prezime zadržala kao književno ime. Imali su dvoje dece.

Njene rane knjige, Έρεβος (Ereb, 1956), Ερήμην (U odsustvu, 1958) i Επί τα ίχνη (Po tragu, 1963), prošle su gotovo nezapaženo. Proboj je došao sa knjigom Το λίγο του κόσμου (Malo od sveta, 1971), a deset godina kasnije usledila je Το τελευταίο σώμα μου (Moje poslednje telo, 1981). Iza zbirke Χαίρε ποτέ (Zdravo, nikad, 1988) stoji smrt njenog muža 1985; knjiga je dobila Državnu nagradu za poeziju i učinila je slavnom daleko izvan književnih krugova.

Od tada je svaka nova knjiga bila događaj: Η εφηβεία της λήθης (Adolescencija zaborava, 1994), Ενός λεπτού μαζί (Jedan minut zajedno, 1998), Χλόη θερμοκηπίου (Trava iz staklene bašte, 2005) i druge. Godine 2002. izabrana je u Atinsku akademiju, 2009. dobila je Evropsku nagradu za književnost u Strazburu, a 2010. Veliku državnu nagradu za životno delo. Umrla je u Atini 22. februara 2020, u osamdeset osmoj godini.

Pesme Dimule izgledaju kao kratke, razgovorne beleške, a ispostavlja se da su pune zamki. Njen omiljeni postupak je da jezik gramatike i birokratije shvati doslovno. U pesmi Πληθυντικός αριθμός (Množina), iz knjige Το λίγο του κόσμου, ona menja ljubav i strah kao reči u školskoj vežbi: ljubav je imenica, u jednini, «bespomoćnog roda». U pesmi Σημείο αναγνωρίσεως (Posebni znak) obraća se statui žene vezanih ruku i uporno je naziva ženom, a ne statuom. Apstraktne imenice, odsustvo, zaborav, slučaj, sećanje, šetaju njenim pesmama kao da su ljudi sa zanimanjima i raspoloženjima.

Njena druga velika tema je fotografija. Stari snimci, sa svojim zaleđenim osmesima i izgubljenim pozadinama, omogućavaju joj da piše o vremenu a da nikad ne kaže ništa svečano: ljudi sa slike su otišli, slika je ostala. Tuga posle 1985. postaje stalna saputnica koju ona pre zadirkuje nego što je oplakuje; Χαίρε ποτέ (Zdravo, nikad) igra se pozdravom «χαίρε» i rečju «ποτέ» (nikad).

Jezik je svakodnevni atinski grčki iskrivljen u zglobovima: glagol u pogrešnom vremenu, pridev prikačen uz pogrešnu imenicu, kliše rastavljen da bi se pokazalo njegovo skriveno značenje. Citiraju je čitaoci koji inače ne čitaju poeziju; lingvisti je proučavaju. Njene sabrane pesme objavljene su kao Ποιήματα 1998, a kasnije knjige zadržale su isti glas do kraja, suvlji i tužniji, ali nikad pompezan.

Dimula je bila retka pojava, teška pesnikinja koja je prodala desetine hiljada primeraka; njene knjige izdavača Ίκαρος nalaze se u svakoj grčkoj knjižari. Pesme kao što su Σημείο αναγνωρίσεως i Πληθυντικός αριθμός nalaze se u školskoj antologiji za licej, a nastavnici ih koriste da pokažu da gramatika može biti živa. Snimci na kojima ona čita sopstvene pesme dubokim, ironičnim glasom lako se nalaze na internetu: poslušajte Πληθυντικός αριθμός njenim glasom, a zatim je ponovo pročitajte. Nekoliko pesama je komponovano, a stihovi poput «Ο έρωτας, όνομα ουσιαστικόν» citiraju se na čestitkama i zidovima. Kada je umrla 2020, novine širom Evrope objavile su nekrologe, a Grci su danima delili njene stihove na društvenim mrežama.

• Radila je u Banci Grčke od 1949. do 1974: dvadeset pet godina danju je brojala tuđ novac, a noću pisala o odsustvu.
• Prvu knjigu objavila je sa dvadeset jednu godinu, a kasnije je odbijala da je ubroji u svoja dela.
• Godine 2002. postala je tek treća žena izabrana u Atinsku akademiju, i prva pesnikinja.
• Njena pesma Πληθυντικός αριθμός je čas gramatike: menja ljubav, strah i sećanje po broju i rodu.