Georgios Viziinos

Rođen je kao Georgios Mihailidis 8. marta 1849. u Viziji (Βιζύη, danas Vize u Turskoj), gradiću u Istočnoj Trakiji, po kojem je kasnije uzeo pseudonim. Otac mu je umro dok je bio mali, a sa oko deset godina poslat je u Carigrad da uči krojački zanat. Potom ga je rođak odveo na Kipar, gde je arhiepiskop Sofronije zapazio bistrog dečaka i uputio ga da se školuje za sveštenika. Po povratku u Carigrad našao je mecenu koji mu je promenio život: bankara Georgiosa Zarifisa, koji je narednih petnaest godina plaćao njegovo školovanje.

Viziinos je studirao u Atini, gde je 1874. njegova duga poema Κόδρος (Kodar), o poslednjem atinskom kralju, osvojila Vucinasovu pesničku nagradu. Od 1875. studirao je filozofiju i psihologiju u Getingenu, gde je slušao predavanja Hermana Locea, a zatim u Lajpcigu, gde je 1881. završio doktorsku disertaciju na nemačkom o dečjoj igri. U Parizu se 1883. Το αμάρτημα της μητρός μου prvi put pojavio, u francuskom prevodu, pre nego što je grčki tekst izašao u Εστία.

Zarifis je umro 1884. i novac je presušio. Viziinos se nastanio u Atini, predavao je istoriju filozofije na univerzitetu kao docent bez plate i davao privatne časove. Nade je položio u rudnik kod Samakova u rodnoj Trakiji, za koji nikada nije našao ulagače, i zaljubio se u učenicu, Betinu Fravasili, koja je još bila tinejdžerka. U aprilu 1892. smešten je u psihijatrijsku bolnicu Dromokaitio u Atini, gde je umro 15. aprila 1896.

Svaka od njegovih malobrojnih priča građena je kao zagonetka: nešto se pre mnogo godina dogodilo u porodici, a pripovedač, mladić po imenu Jorgis koji se vratio iz inostranstva, polako to otkriva. U Το αμάρτημα της μητρός μου (Greh moje majke, 1883) majka priznaje da je kao mlada žena u snu slučajno ugušila svoju kćerkicu Anjo i da je njena posvećenost usvojenim devojčicama pokušaj da to iskupi. U Ποίος ήτον ο φονεύς του αδελφού μου (Ko je bio ubica moga brata?, 1883) ispostavlja se da je ubica pripovedačevog brata mladi Turčin koga je majka negovala i zavolela kao sina.

Αι συνέπειαι της παλαιάς ιστορίας (Posledice stare priče, 1884) odvija se u Nemačkoj: ljubav koja se završava ludilom. Το μόνον της ζωής του ταξείδιον (Jedino putovanje njegovog života, 1884) je najnežnija: dečak dat na zanat krojaču u Carigradu trči kući svom umirućem dedi, koji mu je detinjstvo ispunio pričama o dalekim zemljama, i saznaje da starac nikada nije putovao dalje od sopstvene svadbe. Μοσκώβ-Σελήμ (Moskov-Selim, 1895) pušta starog osmanskog vojnika da ispriča kako mu je zarobljeništvo u Rusiji izvrnulo odanosti naglavačke; prva grčka priča s Turčinom kao junakom.

Pripovedanje je na katarevusi, zvaničnom pisanom grčkom tog doba, dok likovi govore trakijskim dimotikijem: obrazovan čovek koji sluša narod iz kojeg je potekao. Viziinos je objavljivao i poeziju, uključujući Ατθίδες αύραι (Atički povetarci, 1883), i stihove za decu.

Το αμάρτημα της μητρός μου nalazi se u gimnazijskoj čitanci iz književnosti, pa je gotovo svaki Grk u školi sreo Anjo i njenu krivicom izmučenu majku; Το μόνον της ζωής του ταξείδιον takođe se široko predaje, a obe priče redovno se izvode u Atini kao monodrame. Film Το μόνον της ζωής του ταξείδιον (2001) Lakisa Papastatisa prepliće priču sa samim Viziinosovim životom i dobro je mesto za početak. Nekoliko grčkih gradova ima ulicu Βιζυηνού, a njegov grob je na Prvom groblju u Atini. Na engleskom ga je zbirka Vilijama F. Vajata My Mother's Sin and Other Stories (Greh moje majke i druge priče, 1988) proslavila u inostranstvu. Na ovom sajtu kurs B2 prirodni je pratilac njegovih priča.

• Sa deset godina bio je krojački šegrt, a sa trideset dve doktor filozofije; njegova lajpciška disertacija iz 1881. bila je o dečjoj igri.
• Njegova najpoznatija priča objavljena je na francuskom, u Parizu, pre nego što se pojavila na grčkom.
• Viziinos je pseudonim: znači „čovek iz Vizije“, njegovog rodnog grada, a pravo prezime bilo mu je Mihailidis.
• Poslednje četiri godine života, od 1892. do 1896, proveo je u psihijatrijskoj bolnici Dromokaitio u Atini, i dalje pišući pesme.