Elefterios Venizelos

Venizelos je rođen 23. avgusta 1864. u Murnijesu, selu nadomak Hanije, kada je Krit još bio osmanska provincija. Studirao je pravo u Atini i vratio se u Haniju kao advokat i novinar. U autonomnoj Kritskoj državi osnovanoj 1898. bio je ministar pravde, posvađao se s njenim vladarom, princom Đorđem, i 1905. predvodio oružani ustanak u Terisosu, koji je primorao princa da ode i učinio Venizelosa prvim čovekom ostrva.

Godine 1909. grčki oficiri izveli su puč u Gudiju i pozvali u Atinu kritskog autsajdera. Stigao je 1910, pobedio na izborima i u oktobru postao predsednik vlade. Reforme su usledile velikom brzinom: revidirani ustav 1911, radnički zakoni, obnovljena vojska i mornarica. Zatim je stvorio Balkanski savez, a u balkanskim ratovima 1912–13 Grčka je dobila Solun, Janjinu, Makedoniju, Epir, Krit i ostrva istočnog Egeja, a broj stanovnika porastao je sa 2,7 na 4,8 miliona.

Prvi svetski rat suprotstavio ga je kralju Konstantinu I, koji je insistirao na neutralnosti, dok je Venizelos želeo da se pridruži Antanti. Dvaput je podneo ostavku 1915, osnovao suparničku vladu u Solunu 1916. i vratio se na vlast 1917, pošto je kralj bio primoran da ode. Taj Εθνικός Διχασμός (Nacionalni raskol) trovao je politiku decenijama. Sevrski ugovor (1920) doneo je Smirnu, ali je izgubio izbore u novembru 1920, a maloazijski pohod završio se Katastrofom 1922. Potpisao je Lozanski ugovor 1923, ponovo vladao 1928–32. i, posle neuspelog puča svojih pristalica 1935, pobegao u Pariz, gde je umro 18. marta 1936.

Venizelosova dostignuća su ugovori, reforme i granice. Ustav iz 1911. modernizovao je grčku državu, a njegova prva vlada donela je prvo socijalno zakonodavstvo. Balkanski ratovi, pripremljeni njegovom diplomatijom i savezom sa Srbijom, Bugarskom i Crnom Gorom, razlog su što su Solun, Krit i Janjina danas grčki.

Sevrski ugovor, potpisan u avgustu 1920, bio je vrhunac Μεγάλη Ιδέα (Velike ideje), sna o Grčkoj koja bi obuhvatila sve Grke Istoka: davao je Grčkoj istočnu Trakiju i oblast Smirne, «Grčku dva kontinenta i pet mora». Za tri godine bio je mrtvo slovo. Njegovo najtrajnije delo bilo je suprotno Sevru: Lozanski ugovor iz jula 1923, koji je utvrdio grčko-tursku granicu na reci Evros i, uz razmenu stanovništva dogovorenu u januaru 1923, preselio oko 1,2 miliona pravoslavnih hrišćana iz Turske u Grčku i oko 400.000 muslimana u suprotnom smeru. Naseljavanje izbeglica u nova naselja oko Atine, Pireja i Soluna preobrazilo je grčko društvo, njegovu muziku i kuhinju.

Njegova vlada 1928–32. gradila je puteve i škole, isušila močvare Makedonije i 1930. potpisala sporazum o prijateljstvu sa Turskom Kemala Ataturka, zatvorivši vek ratova između dva naroda; 1934. Venizelos je predložio Ataturka za Nobelovu nagradu za mir. Bio je briljantan parlamentarni govornik i pregovarač, koji je tečnim francuskim i engleskim očaravao državnike Pariza i Londona; Lojd Džordž ga je nazvao najvećim državnikom koga je Grčka dala od Perikla.

Dolazeći u Grčku, većina posetilaca sleće na Međunarodni aerodrom Atina «Elefterios Venizelos», otvoren 2001, a glavni bulevar centra Atine, Panepistimiu, zvanično se zove Ελευθερίου Βενιζέλου, kao i po jedna ulica u gotovo svakom grčkom gradu. Njegova kuća u kvartu Halepa u Haniji je muzej kojim upravlja Nacionalna istraživačka fondacija koja nosi njegovo ime, a Venizelosov muzej u parku Elefterijas u Atini čuva kuću u kojoj je živeo; njegov grob, zajedno sa grobom sina Sofoklisa, nalazi se na brdu Profitis Ilijas na Akrotiriju iznad Hanije, s pogledom na zaliv. Grčki školski udžbenici istorije posvećuju njegovim godinama posebno poglavlje, a reči βενιζελικός i αντιβενιζελικός, venizelista i antivenizelista, i danas opisuju političku tradiciju jedne porodice. Vežba slušanja na nivou B1 na sajtu, o jednom času istorije, dobra je prilika da se ovi događaji čuju ispričani na grčkom.

• Rođen je kao osmanski podanik i nije živeo u Atini sve do svoje četrdeset pete godine; nekoliko meseci posle dolaska bio je predsednik vlade.
• Preživeo je dva atentata: na stanici Gare de Lyon u Parizu u avgustu 1920, nekoliko dana posle potpisivanja Sevrskog ugovora, i na putu za Kifisiju u junu 1933, kada je ranjena njegova supruga Helena.
• Godine 1934. predložio je za Nobelovu nagradu za mir Mustafu Kemala Ataturka, čoveka koji je 1922. porazio grčku vojsku.
• Posle njegove smrti u Parizu, telo mu je brodom preneto pravo na Krit, mimo Atine, kako bi se izbegli sukobi između njegovih pristalica i protivnika.