Mihalis Kakojanis

Kakojanis je rođen 11. juna 1922. u Limasolu na Kipru, tada britanskoj koloniji. Njegov otac, Panajotis Kakojanis, bio je ugledni advokat kome su Britanci kasnije dodelili viteško zvanje. Porodica je dečaka poslala u London da studira pravo i on je stekao advokatsko zvanje, ali je Drugi svetski rat promenio njegove planove: radio je za grčku službu BBC-ja, zatim studirao glumu u školi pozorišta Old Vik i nekoliko godina igrao na londonskoj sceni pod imenom Majkl Janis. Pravom se nikada nije bavio.

Godine 1953. preselio se u Atinu, grad koji je jedva poznavao, da bi snimao filmove. Prvi, Κυριακάτικο ξύπνημα (Nedeljno buđenje, 1954), bio je skromna komedija; drugi, Στέλλα (1955), načinio je od Meline Merkuri zvezdu i odveo ga u Kan. Tokom sledeće decenije smenjivao je grčke i međunarodne filmove, a Grk Zorba (1964), snimljen na Kritu sa Entonijem Kvinom, doneo mu je svetsku slavu. Za vreme vojne diktature 1967–74. živeo je u inostranstvu i u Španiji snimio Trojanke; posle turske invazije na Kipar 1974. snimio je dokumentarni film Αττίλας '74.

Od osamdesetih godina radio je uglavnom u pozorištu i operi, režirajući grčku tragediju u Epidauru i u inostranstvu, a 1999. snimio je svoj poslednji film, adaptaciju Čehovljevog Višnjika. Godine 2010. otvorio je Fondaciju Mihalis Kakojanis, umetnički centar u Atini. Umro je u Atini 25. jula 2011, u osamdeset devetoj godini.

Kakojanisovi grčki filmovi iz pedesetih godina male su, oštre drame običnih ljudi. Στέλλα (1955), uz muziku Manosa Hadžidakisa, priča je o pevačici iz taverne koja odbija da se uda za čoveka koji je voli i zbog toga biva ubijena; gluma Meline Merkuri i pesma «Αγάπη που 'γινες δίκοπο μαχαίρι» (Ljubavi, postala si nož sa dve oštrice) učinile su ga klasikom. Το κορίτσι με τα μαύρα (Devojka u crnom, 1956), sa Eli Lambeti, odvija se na Hidri, a Το τελευταίο ψέμα (Poslednja laž, 1958) u atinskoj porodici na ivici propasti. Ηλέκτρα (1962), sa Irenom Papas, otvorila je njegovu trilogiju po Euripidu, snimanu u stvarnim predelima, sa horom od seoskih žena; usledile su Οι Τρωάδες (Trojanke, 1971), sa Ketrin Hepbern i Vanesom Redgrejv, zamišljene kao izjava protiv rata, i Ιφιγένεια (1977), sa Papasovom kao Klitemnestrom. I Elektra i Ifigenija bile su nominovane za Oskara za najbolji film na stranom jeziku.

Grk Zorba (Αλέξης Ζορμπάς, 1964), po romanu Nikosa Kazancakisa, film je koji je prerastao svog tvorca. Kvinov Zorba uči stidljivog engleskog pisca kako da živi, ostarela francuska kurtizana Lile Kedrove umire u selu koje čeka da joj opljačka kuću, a muzika Mikisa Teodorakisa, sa sirtakijem koji Kvin na kraju igra na plaži, postala je zvuk Grčke u inostranstvu. Film je dobio sedam nominacija za Oskara, među njima za najboljeg reditelja i najbolji film za Kakojanisa, i osvojio tri: za Kedrovu, za fotografiju Voltera Lasalija i za scenografiju. Sam je pisao scenarija i sam montirao svoje filmove, a stil mu je škrt: lica, kamen, svetlost i glumci kojima je dozvoljeno da ćute.

Ples koji Zorba igra na plaži, sirtaki, nije postojao pre 1964; sklopljen je za film, a danas se igra na svadbama i uči turiste kao da je drevni. Teodorakisov «Zorbin ples» i dalje je prva grčka melodija koju prepoznaje većina stranaca. Stelina pesma «Αγάπη που 'γινες δίκοπο μαχαίρι» peva se u svakoj grčkoj taverni, a Στέλλα se redovno ubraja među najbolje grčke filmove svih vremena. Fondacija Mihalis Kakojanis (Ίδρυμα Μιχάλης Κακογιάννης) u ulici Pireos u Atini je pozorište, bioskop i koncertna dvorana koja radi i čuva njegovu arhivu. Njegovi filmovi po Euripidu prikazuju se u grčkim školama uz čitanje drama. Onaj ko uči grčki može da pogleda Στέλλα ili Ιφιγένεια sa grčkim titlovima, ili jednostavno da posluša Zorbinu temu i da pokuša, kao i svi ostali, da je odigra.

• U Londonu je stekao advokatsko zvanje, ali se nikada nije bavio pravom; na londonskoj sceni glumio je pod imenom Majkl Janis.
• Sirtaki je izmišljen za Grka Zorbu, delom zato što je Entoni Kvin povredio stopalo i nije mogao da izvede brze korake tradicionalnih igara.
• Snimio je tri Euripidove tragedije sa Irenom Papas, 1962, 1971. i 1977, na grčkom, engleskom i ponovo na grčkom.
• Godine 1983. režirao je na Brodveju obnovu mjuzikla Zorba, ponovo sa Entonijem Kvinom u naslovnoj ulozi.