Kostis Palamas

Palamas je rođen u Patrasu 13. januara 1859. Oba roditelja su mu umrla kada je imao oko sedam godina, pa je poslat u Mesolongi, grad čuvene opsade iz 1826, da ga odgaja stric. Laguna i sećanje na grčki Rat za nezavisnost ostali su s njim do kraja života. Godine 1875. otišao je u Atinu da studira pravo na univerzitetu, ali je ubrzo napustio pravo zbog novinarstva i poezije, pišući članke i prikaze za novine da bi zaradio za život.

Njegova prva zbirka, Τα τραγούδια της πατρίδος μου (Pesme moje otadžbine), pojavila se 1886, a sa Georgiosom Drosinisom i drugim mladim piscima oformio je ono što se danas naziva Nova atinska škola, generaciju 1880. koja se okrenula od krutog romantičarskog stiha prethodnih decenija. Godine 1887. oženio se Marijom Valvi; imali su troje dece. Smrt najmlađeg, Alkisa, 1898. u četvrtoj godini, iznedrila je Ο Τάφος (Grob), ciklus kratkih, jednostavnih tužbalica. Od 1897. Palamas je bio generalni sekretar Atinskog univerziteta, položaj koji je držao oko trideset godina, pišući uveče u svojoj kući u Ulici Asklipiju.

Bio je član osnivač Atinske akademije 1926. i postao njen predsednik 1930, a mnogo puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, ali je nikada nije dobio. Umro je u Atini 27. februara 1943, za vreme nemačke okupacije, sa osamdeset četiri godine.

Pesma koju je većina ljudi čula a da to ne zna jeste Ολυμπιακός Ύμνος (Olimpijska himna). Palamas ju je napisao za prve moderne Olimpijske igre u Atini 1896, Spiros Samaras je komponovao muziku, a od 1958. ona je zvanična himna olimpijskog pokreta, koja se izvodi na svakoj ceremoniji otvaranja.

Njegova glavna dela su duge poeme izgrađene od ideja. Ασάλευτη Ζωή (Nepomični život, 1904) sadrži lirske cikluse o antičkoj Grčkoj, grčkom pejzažu i pesnikovom sopstvenom zadatku. Ο Δωδεκάλογος του Γύφτου (Dvanaest pesama Ciganina, 1907), smeštena oko pada Carigrada 1453, prati muzičara Ciganina koji redom odbacuje rad, otadžbinu, religiju i ljubav, a slobodu i smisao nalazi samo u svojoj umetnosti. Η Φλογέρα του Βασιλιά (Kraljeva frula, 1910) je vizantijski ep: frula izrezbarena od careve kosti pripoveda o hodočašću Vasilija II u Partenon, tada crkvu Bogorodice, i povezuje antičku Atinu, Vizantiju i modernu Grčku u jednu priču. Napisao je i novelu Θάνατος παλληκαριού (Smrt mladog junaka, 1891) i dramu Τρισεύγενη (1903).

Njegov stil je retoričan i muzikalan, sa dugim rimovanim stihovima, učenim aluzijama i snažnim ritmovima, veoma drugačiji od suvog glasa njegovog savremenika Kavafisa. Njegova trajna borba bio je jezik: pisao je na dimotikiju, govornom grčkom, i decenijama ga branio od katarevuse u esejima i polemikama, zbog čega ga školski udžbenici predstavljaju kao pesnika koji je dimotiki učinio uglednim.

Poslušajte Olimpijsku himnu na sledećoj ceremoniji otvaranja: grčke reči su njegove, a svaki grčki đak uči prvi stih, «Αρχαίο Πνεύμα αθάνατο». Njegova sahrana 28. februara 1943. jedna je od priča okupacije: hiljade ljudi pratilo je kovčeg do Prvog atinskog groblja, masa je pevala državnu himnu pred nemačkim i italijanskim oficirima, a Angelos Sikelijanos pročitao je svoju pesmu «Ηχήστε οι σάλπιγγες» (Zatrubite, trube), sa stihom «na ovaj kovčeg naslanja se Grčka». Kratka pesma koju je 1940. napisao za grčku omladinu, «μεθύστε με τ' αθάνατο κρασί του Εικοσιένα» (opijte se besmrtnim vinom 1821), navodi se na svakoj školskoj proslavi 25. marta. Njegova kuća u Ulici Asklipiju 3 u Atini danas je Fondacija Kostis Palamas, a kuća u kojoj je odrastao u Mesolongiju mali je muzej; gotovo svaki grčki grad ima svoju Odos Palama.

• Olimpijska himna koju je napisao 1896. usvojena je kao zvanična himna Igara tek 1958, petnaest godina posle njegove smrti.
• Tokom dvadesetih i tridesetih godina mnogo puta je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, češće od bilo kog drugog grčkog pisca, i nikada je nije dobio.
• Oko trideset godina vodio je administraciju Atinskog univerziteta, pišući istovremeno neke od najdužih poema na novogrčkom jeziku.
• Na njegovoj sahrani 1943. ožalošćeni su pevali grčku državnu himnu uprkos okupacionim trupama; taj dan se pamti kao prvi masovni protest okupacije.