Život
Perikle je rođen oko 495. p. n. e. u atinskoj aristokratiji: njegov otac Ksantip komandovao je flotom koja je porazila Persijance kod Mikale 479. p. n. e., a majka Agarista pripadala je Alkmeonidima, porodici reformatora Klistena. Učio ga je filozof Anaksagora, družio se sa vajarem Fidijom i sofistima, a bio je poznat po tako potpunoj uzdržanosti da su ga komediografi prozvali «Olimpljaninom». Rugali su se i njegovoj izduženoj glavi, zbog čega ga svaka portretna bista prikazuje sa šlemom.
U politiku je ušao šezdesetih godina V veka na strani demokrata i, pošto su Efijaltove reforme 462/461. p. n. e. oduzele ovlašćenja aristokratskom savetu Areopaga, postao je vodeći čovek skupštine. Od oko 443. p. n. e. svake godine je biran za stratega (στρατηγός) i tu je službu koristio da upravlja gradom. Preneo je riznicu Delskog saveza u Atinu (454. p. n. e.), ugušio ustanak na Samosu (440. p. n. e.) i suprotstavio se Sparti u krizi koja je dovela do Peloponeskog rata 431. p. n. e., ubedivši Atinjane da se povuku iza zidina i da se oslone na flotu.
Njegov privatni život bio je javni skandal: razveo se od žene i živeo sa Aspazijom iz Mileta, strankinjom čuvene inteligencije, sa kojom je imao sina. Kada je kuga 430. p. n. e. pogodila prenaseljeni grad, izgubio je oba zakonita sina, nakratko je smenjen i kažnjen novčanom kaznom, a zatim ponovo izabran. I sam je umro od kuge u jesen 429. p. n. e. Tukidid je ocenio da je Atina pod njim bila «po imenu demokratija, a u stvari vladavina prvog građanina».
Dela
Perikleova dostignuća su zakoni, građevine i jedan govor. Zakoni su demokratiju učinili radikalnom. Plata za porotnike, uvedena na njegov predlog, značila je da siromašni seljak može da sedi u narodnim sudovima a da ne izgubi dnevnu zaradu, a usledila je i plata za službe. Njegov zakon o građanstvu iz 451/450. p. n. e. ograničio je građanstvo na one kojima su i majka i otac bili Atinjani, mera koja će kasnije pogoditi i njegovog sina sa Aspazijom, koga je trebalo posebnim glasanjem učiniti građaninom.
Građevine su delimično plaćene od danka saveznika, što su njegovi protivnici nazivali pljačkom. Partenon su između 447. i 432. p. n. e. sagradili arhitekte Iktin i Kalikrat, dok je Fidija nadgledao skulpture i izradio veliku Atinu od zlata i slonovače u njegovoj unutrašnjosti; od 437. p. n. e. usledili su monumentalni ulaz Propileja i Odeon pored Dionisovog pozorišta. Za petnaest godina Akropolj je dobio oblik koji svet i danas prepoznaje. Bile su to i godine Sofokla, Herodota u Atini, mladog Sokrata i prvih dela Euripida, zbog čega Grci govore o «zlatnom dobu Perikla».
Govor je nadgrobni govor (Επιτάφιος) za prve pale u ratu, u zimu 431/430. p. n. e., onako kako ga prenosi Tukidid u drugoj knjizi. Mrtve jedva pominje; opisuje grad za koji su poginuli: vladavinu mnogih, jednaku pravdu, slobodu u privatnom životu, otvorenost prema strancima, hrabrost koja potiče iz promišljanja a ne iz dresure, i čuveno «volimo lepo u jednostavnosti i mudrost bez mekoputnosti». Bila je to, u suštini, prva pisana definicija demokratskog načina života.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Grčki učenici sreću Perikla dvaput: u udžbenicima istorije u gimnaziji, gde je V vek p. n. e. jednostavno «Perikleovo doba» (ο χρυσός αιώνας του Περικλή), i u liceju, gde mnogi čitaju nadgrobni govor u grčkom originalu kod Tukidida. Izraz «χρυσός αιώνας» postao je uobičajen grčki naziv za svako zlatno doba. Posetilac može da ga prati na Akropolju, od Propileja do Partenona, i u novom Muzeju Akropolja ispod, čiji su friz i metope delo koje je on naručio; tekst za čitanje na nivou A2 o Akropolju na sajtu prvi je korak. Njegove rimske portretne biste, kopije izgubljene bronzane statue Kresilaja, nalaze se u Britanskom muzeju i u Vatikanu. Ulice nazvane Περικλέους postoje u većini grčkih gradova, a nadgrobni govor se i dalje citira u parlamentima kada demokratiju treba braniti.
Da li ste znali?
- Komediografi su ga zbog oblika lobanje zvali «glavica luka», što je tradicionalno objašnjenje za šlem na svim njegovim portretima.
- Prema njegovom sopstvenom zakonu o građanstvu iz 451/450. p. n. e., njegov sin sa Aspazijom nije bio Atinjanin; pošto su mu zakoniti sinovi umrli od kuge, skupština je za dečaka napravila izuzetak.
- Za stratega je biran petnaest puta zaredom, godišnjim glasanjem, i tako je jednu demokratiju tako dugo vodio jedan čovek.
- Nadgrobni govor je sačuvan samo zato što ga je Tukidid zapisao svojim rečima, prema onome što je Perikle «morao da kaže»; nikakav zapisnik nije postojao.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Οι μεταρρυθμίσεις με τον Εφιάλτη | Demokratske reforme sa Efijaltom | 462/461 BC |
| Η μισθοφορά των δικαστών | Plata za porotnike | c. 450s BC |
| Ο νόμος για την ιθαγένεια | Zakon o građanstvu | 451/450 BC |
| Ο Παρθενώνας | Partenon | 447–432 BC |
| Τα Προπύλαια | Propileji | 437–432 BC |
| Ο Επιτάφιος λόγος | Nadgrobni govor (kod Tukidida 2.35–46) | 431/430 BC |
Iz dela
Slike u javnom domenu sa Vikimedijine ostave.
Stih koji vredi zapamtiti
Φιλοκαλοῦμέν τε γὰρ μετ' εὐτελείας καὶ φιλοσοφοῦμεν ἄνευ μαλακίας.
Na današnjem grčkomΑγαπάμε το ωραίο με απλότητα και καλλιεργούμε το πνεύμα χωρίς μαλθακότητα.
Filokaloumen te gar met' efteleias kai filosofoumen anef malakias.
Volimo lepo u jednostavnosti i volimo mudrost bez mekoputnosti.
Iz originala
Tekst onako kako ga je napisao/la Perikle, u javnom domenu, uz naš sopstveni prevod.
«Ἐπιτάφιος»Periklov nadgrobni govor
Iz nadgrobnog govora za prve atinske žrtve Peloponeskog rata, kako ga prenosi Tukidid: srž Periklovog portreta Atine kao grada lepote, razuma i građanskog duha. Citat na stranici otvara ovaj odlomak.
Ἐπιτάφιος, as reported by Thucydides, Ἱστορίαι 2.40.1–2 (winter 431/430 BC) · Tekst u javnom domenu, izvor: perseus.tufts.edu
