Tukidid

Tukidid, sin Olorov, rođen je u Atini oko 460. p. n. e. u bogatoj porodici s vezama u Trakiji i s pravom da eksploatiše rudnike zlata na tračkoj obali naspram Tasosa. Ime njegovog oca je tračko i kraljevsko, a on je verovatno bio u srodstvu s Kimonom, velikim aristokratskim vojskovođom. O njegovoj mladosti ne znamo ništa osim onoga što nam sam kaže: da je počeo da beleži čim je rat izbio 431. p. n. e., jer je predvideo da će biti veći od svih prethodnih, i da se 430. p. n. e. razboleo od kuge i preživeo, zbog čega je njegov opis simptoma tako precizan.

Godine 424. p. n. e. izabran je za jednog od deset stratega i upućen u severni Egej. Kada je spartanski zapovednik Brasida iznenada napao Amfipolj, ključnu atinsku koloniju na Strimonu, Tukidid je isplovio s Tasosa sa sedam brodova, ali je stigao pola dana prekasno; grad se već predao. Atina ga je osudila na izgnanstvo. Narednih dvadeset godina proveo je, kako kaže, daleko od grada, s dokolicom da posmatra događaje i s pristupom peloponeskoj strani podjednako kao i svojoj, a izgleda da je mnogo putovao, možda na Siciliju, a svakako po Peloponezu i Makedoniji.

Vratio se u Atinu posle amnestije 404. p. n. e. i umro nekoliko godina kasnije, oko 400. p. n. e., možda nasilnom smrću, ostavivši delo nedovršenim: ono se prekida usred rečenice u 411. godini. Antičko predanje smeštalo je njegov grob među grobove Kimonove porodice, izvan zidina. Ksenofont i drugi nastavili su pripovest tamo gde ju je on ostavio.

«Ιστορίαι», koju su kasniji priređivači podelili na osam knjiga, pripoveda o Peloponeskom ratu od njegovih uzroka do 411. p. n. e. Prva knjiga objašnjava zašto Tukidid smatra taj rat najvećim dotad, skeptičnim okom pregleda ranu grčku istoriju, izlaže njegov metod i razlikuje javne pritužbe od onoga što on naziva «najistinitijim uzrokom»: rasta atinske moći i straha koji je ona ulivala Sparti. On kaže čitaocu da je proverio svaku vest, da se nije oslanjao ni na čije pamćenje i da je govore sastavljao držeći se što bliže onome što je rečeno, ali dajući govornicima da kažu ono što je prilika zahtevala.

Veliki odlomci koji slede spadaju među najčitanije stranice grčkog jezika. Periklov nadgrobni govor (2.35–46) jeste demokratija koja opisuje samu sebe; kuga u Atini (2.47–54) jeste klinička i moralna obdukcija grada u panici; građanski rat na Kerkiri (3.82–83) analizira kako reči menjaju značenje kada zajednica razdire samu sebe; rasprava o Mitileni (3.36–49) raspravlja o tome da li pobiti pobunjeni grad; u Melskom dijalogu (5.84–116) Atinjani kažu malom ostrvu da jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju; a knjige 6 i 7 pripovedaju o Sicilijanskom pohodu, od isplovljavanja flote do njenog uništenja kod Sirakuze, kao tragediju u prozi.

Njegov grčki je čuven po težini: zbijen, apstraktan, pun antiteza i rečenica koje se lome pod teretom svoje misli. Njegov pogled na ljudske stvari lišen je sentimentalnosti, bez bogova, bez predznaka u koje bi verovao, s ljudskom prirodom kao konstantom koja prošlost čini korisnom za razumevanje budućnosti. Zato je on praotac političkog realizma i svakog istoričara koji traži dokaze.

Grčki gimnazijalci čitaju Tukidida u originalu, obično poglavlja o Kerkiri iz treće knjige i odlomke iz nadgrobnog govora, koje mnogi smatraju najtežim tekstom svojih školskih godina i pamte ga celog života. Izraz «κτήμα ες αεί» koristi se u novogrčkom za sve što ima trajnu vrednost, a «οι ισχυροί κάνουν ό,τι μπορούν και οι αδύναμοι υποφέρουν ό,τι πρέπει» citira se u svakoj raspravi o međunarodnoj politici. U inostranstvu je «Tukididova zamka», pojam skovan 2010-ih da bi opisao opasnost od rata između sile u usponu i ustaljene sile, ponovo vratila njegovo ime u novine. Učenik može da prošeta Keramikom u Atini, gde su sahranjeni poginuli u ratu 431. p. n. e. pre nego što je Periklo govorio, ili da poseti lokalitet Amfipolja u Makedoniji, čiji ga je gubitak koštao karijere, a nama podario knjigu. Vežba C2 na sajtu o kontrafaktičkoj istoriji i stranice o Periklu i Herodotu nastavljaju temu.

• On je jedini veliki antički istoričar koji je bio i vojskovođa u ratu koji opisuje, a izgubio je zapovedništvo jer je u Amfipolj stigao pola dana kasno.
• Razboleo se od atinske kuge i preživeo, što mu je omogućilo da bolest opiše iznutra; lekari se i danas spore o kojoj se bolesti radilo.
• Njegova istorija se prekida usred rečenice 411. p. n. e., sedam godina pre kraja rata; Ksenofontova Helenika počinje tačno tamo gde ona staje.
• Prva objavljena knjiga Tomasa Hobsa, 1629, bila je engleski prevod Tukidida, kojeg je nazivao «najpolitičnijim istoriografom koji je ikad pisao».