Jovan Zlatousti

Jovan je rođen oko 347. u Antiohiji na Orontu, velikom gradu rimske Sirije, a odgajila ga je majka Antusa, koja je ostala udovica sa dvadeset godina. Retoriku je učio kod Libanija, najslavnijeg paganskog besednika tog doba, koji je navodno želeo Jovana za naslednika, «da nam ga hrišćani nisu ukrali». Kršten početkom dvadesetih, proveo je nekoliko godina kao asketa u planinama oko Antiohije i zauvek narušio zdravlje. Vratio se u grad, rukopoložen je za đakona 381. i za sveštenika 386, i dvanaest godina je propovedao u antiohijskoj katedrali.

Te antiohijske propovedi proslavile su ga širom grčkog Istoka. Kada se grad 387. pobunio, oborio careve statue i u strahu čekao kaznu, Jovan je dan za danom držao Besede o statuama da bi ohrabrio narod. Godine 398. carski dvor ga je, gotovo silom i tajno, doveo za arhiepiskopa carigradskog. Prodao je srebrninu episkopskog dvora za siromašne, uveo red među sveštenstvo i žigosao raskoš bogatih i taštinu dvora.

Carica Evdoksija shvatila je njegove propovedi kao napade na sebe. Sa Teofilom, patrijarhom aleksandrijskim, postigla je da Jovan bude osuđen na Saboru kod Hrasta 403. i prognan; zemljotres i narodna pobuna vratili su ga za nekoliko dana, ali je 404. ponovo prognan, u Kukuz u planinama Jermenije. Godine 407. naređeno je da bude odveden još dalje, u Pitijunt na Crnom moru, i terali su ga pešice dok se nije srušio i umro u Komani u Pontu 14. septembra 407. Njegove mošti vratile su se u trijumfu u Carigrad 438.

Od Zlatoustog je sačuvano više nego od bilo kog drugog grčkog crkvenog oca: šeststotinak beseda, više od dvesta pisama i niz rasprava, koji ispunjavaju osamnaest tomova Mineove Patrologia Graeca. Jezgro čini egzegetska propoved: ciklusi beseda koji stih po stih tumače Jevanđelje po Mateju (devedeset propovedi), Jevanđelje po Jovanu, Knjigu postanja, Psalme, Dela apostolska i sve poslanice Pavlove, koga je voleo više od svih drugih pisaca. Metod je jednostavan: objasniti tekst, a zatim se okrenuti okupljenima i primeniti ga na njihov način života, s otvorenošću o novcu, robovima, pozorištu i siromašnima koja i danas zapanjuje. Njegov grčki je jasan, ritmičan atički jezik Libanijevog učenika u ustima čoveka koji je želeo da ga razumeju lučki radnici.

Među raspravama, Περὶ ἱερωσύνης (O sveštenstvu) je dijalog o težini i opasnosti pastirske službe koji sveštenstvo čita od tada; Besede o statuama iz 387. hronika su grada u strahu; a pisma iz izgnanstva đakonisi Olimpijadi, njegovoj najbližoj prijateljici u Carigradu, spadaju među najdirljivije lične dokumente antike. Dva teksta nose njegovo ime a da nisu njegova u uobičajenom smislu. Θεία Λειτουργία τοῦ Ἁγίου Ἰωάννου τοῦ Χρυσοστόμου, Božanstvena liturgija svetog Jovana Zlatoustog, evharistijsko je bogosluženje vizantijskog obreda kakvo se ustalilo posle njegovog vremena, pripisano njemu zbog njegovog autoriteta. A Κατηχητικὸς Λόγος, Katiheteska ili Pashalna beseda, kratka i radosna propoved koja na gozbu poziva podjednako revnosne i lenje i završava se podsmehom smrti, čita se naglas u njegovo ime na ponoćnoj vaskršnjoj službi.

Nijedan grčki pisac ne čuje se naglas češće. Svake nedelje Božanstvena liturgija svetog Jovana Zlatoustog služi se na grčkom u svakoj pravoslavnoj crkvi, a vozglasi sveštenika i odgovori naroda, «Εἰρήνη πᾶσι», «Καὶ τῷ πνεύματί σου», jedini su komad starogrčkog koji svi Grci znaju napamet po sluhu. U ponoć na Vaskrs čita se Katiheteska beseda, i njeno «Ποῦ σου, θάνατε, τὸ κέντρον;» (Smrti, gde ti je žalac?) deo je zvuka Vaskrsa. Njegov praznik je 13. novembra, prenos moštiju 27. januara, a 30. januara poštuje se zajedno s Vasilijem Velikim i Grigorijem Bogoslovom kao jedan od Τρεις Ιεράρχες (Tri jerarha), zaštitnika grčkog obrazovanja, dana kada škole priređuju svečanosti. Njegove poslednje reči, «Δόξα τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν», čest su grčki natpis i izreka, a 2004. papa Jovan Pavle II vratio je njegove mošti iz Rima Vaseljenskoj patrijaršiji u Carigradu.

• Nadimak Χρυσόστομος, Zlatousti, nije se koristio za njegovog života; vezao se za njega otprilike od šestog veka nadalje.
• Njegov učitelj Libanije, paganin, navodno je na samrtnoj postelji rekao da bi mu Jovan bio naslednik da ga hrišćani nisu uzeli.
• Umro je 14. septembra 407. dok su ga pešice terali u još udaljenije izgnanstvo; njegove poslednje reči, «Δόξα τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν», i danas su grčka izreka.
• Njegove mošti, odnete u Rim posle Četvrtog krstaškog rata, vratio je u Carigrad papa Jovan Pavle II 2004.