Emanuil Roidis

Roidis je rođen 28. juna 1836. u Ermupolisu na Sirosu, tada najživljoj luci Grčke, u bogatoj porodici poreklom sa Hiosa. Kada je imao pet godina, porodica se preselila u Đenovu, gde je njegov otac vodio poslove firme i bio grčki konzul, a dečak je odrastao uz italijanski i francuski pre nego što se vratio na Siros da završi školu. Potom je studirao u Berlinu i putovao u Rumuniju i Egipat poslom porodice, čitajući nezasito na nekoliko jezika. Problem sa sluhom koji je počeo u mladosti stalno se pogoršavao, dok gotovo nije potpuno ogluveo.

Početkom 1860-ih nastanio se u Atini. Skandal oko Η Πάπισσα Ιωάννα 1866. odredio je njegovu javnu ulogu: ironičar kome ništa nije sveto, pa ni grčka država. Sedamdesetih godina izdavao je satirični nedeljnik Ασμοδαίος (Asmodej) i vodio čuveni dvoboj esejima sa Angelosom Vlahosom o stanju grčke poezije. Godine 1880. imenovan je za direktora Narodne biblioteke, položaj koji je gubio i ponovo dobijao kako su se smenjivale vlade.

Osamdesetih godina finansijski slom je zbrisao porodično bogatstvo, pa je elegantni gospodin morao da živi od pera i od skromne bibliotečke plate. Nikada se nije oženio. Umro je u Atini 7. januara 1904, pošto je u poslednjoj deceniji napisao pripovetke koje mnogi smatraju njegovim najboljim delom.

Η Πάπισσα Ιωάννα (Papesa Jovanka, 1866) prepričava srednjovekovnu legendu o učenoj mladoj ženi koja se preruši u monaha, putuje kroz Evropu, zavodeći i učeći stiže do Rima i biva izabrana za papu, sve dok se ne porodi tokom jedne litije. Roidis ga naziva „srednjovekovnom studijom” i oprema fusnotama kao učenjak, ali je svaka stranica satira na monahe, čuda i, posredno, na Grčku njegovog vremena. Sveti sinod je osudio knjigu; Roidis je odgovorio lažno skromnim Επιστολαί ενός Αγρινιώτου (Pismima jednog Agrinjanina). Lorens Darel ga je kasnije preneo na engleski.

Njegova kritika je jednako oštra. Τα Είδωλα (Idoli, 1893) razgrađuje argumente u korist katarevuse, veštačkog „pročišćenog” pisanog jezika, i tvrdi da je narodni govorni grčki jedini živ jezik, a sve to besprekornom katarevusom, jer je to, kako je priznavao, bio jedini instrument na kome je naučio da svira. Eseji poput Περί συγχρόνου ελληνικής ποιήσεως (O savremenoj grčkoj poeziji, 1877) objašnjavali su zašto je mala, siromašna i politikom opsednuta zemlja dala tako malo velike književnosti.

Devedesetih godina napisao je pripovetke koje su danas najčitanija njegova dela: Ψυχολογία Συριανού συζύγου (Psihologija jednog muža sa Sirosa, 1894), Ιστορία ενός σκύλου (Priča o jednom psu) i Ιστορία μιας γάτας (Priča o jednoj mački, obe iz 1893) i Το παράπονο του νεκροθάπτου (Žalba grobara, 1895), kratke, precizne i ispod ironije tiho potresne.

Η Πάπισσα Ιωάννα se nikada nije prestala štampati i i dalje je grčki roman koji se prvi pominje kada je reč o cenzuri; Darelova engleska verzija, The Curious History of Pope Joan (Neobična istorija papese Jovanke), održava ga živim u inostranstvu. Njegove priče o životinjama i Ψυχολογία Συριανού συζύγου nalaze se u školskim antologijama i u svakoj zbirci grčke kratke proze. Pridev ροΐδειος, „roidisovski”, i danas se koristi za elegantnu, nemilosrdnu ironiju, a novinari citiraju njegove dosetke o grčkoj politici kao da su napisane juče. U Ermupolisu na Sirosu jedna ulica nosi njegovo ime, a njegova kuća se pokazuje posetiocima; u Atini postoje ulice Ροΐδη u nekoliko kvartova. Čitanje Roidisa je najbolji lek protiv ideje da je katarevusa uvek bila dosadna.

• U Τα Είδωλα zalagao se za dimotiki, govorni jezik, a knjigu je napisao najuglađenijom katarevusom svoje generacije, protivrečnost koju je priznavao s osmehom.
• Veći deo odraslog života bio je gotovo gluv, što je, prema rečima prijatelja, njegov razgovor činilo još preciznije usmerenim.
• Kao direktor Narodne biblioteke bio je smenjivan i vraćan na položaj sa promenama vlada, sudbina koju je i sam ismevao u svojim člancima.
• Lorens Darel, autor The Alexandria Quartet (Aleksandrijski kvartet), objavio je svoju englesku adaptaciju Pope Joan (Papesa Jovanka) 1954. godine.