Platon

Platon je rođen oko 427. godine p. n. e. u jednoj od najstarijih porodica Atine: njegova majka Periktiona tvrdila je da potiče iz Solonove porodice, a njeni rođaci Kritija i Harmid pripadali su Tridesetorici tirana koji su vladali Atinom posle njenog poraza 404. godine p. n. e. Prema predanju, njegovo pravo ime bilo je Aristokle, a „Platon” je bio nadimak, „široki”, zbog ramena ili zbog stila. Odrastao je za vreme Peloponeskog rata i kao mladić postao Sokratov sledbenik.

Suđenje i pogubljenje Sokrata 399. godine p. n. e., koje je sprovela obnovljena demokratija, odvratili su Platona od atinske politike. Neko vreme je bio van grada, posetio je Megaru i možda Egipat, a oko 388. godine p. n. e. otputovao je u južnu Italiju i na Siciliju, gde je upoznao pitagorejca Arhita i sirakuškog tiranina Dionisija I; priča kaže da ga je tiranin prodao kao roba, a da su ga prijatelji otkupili. Po povratku u Atinu, oko 387. godine p. n. e., osnovao je školu u gaju posvećenom heroju Akademu, izvan zidina: Akademiju, koja je u ovom ili onom obliku opstala devet vekova.

Dvaput se vraćao u Sirakuzu, 367. i 361. godine p. n. e., nadajući se da će od mladog Dionisija II napraviti vladara-filozofa; oba pokušaja su se loše završila i imao je sreće što se vratio kući. Predavao je na Akademiji do smrti oko 347. godine p. n. e., u dobi od osamdesetak godina. Njegov najslavniji učenik, Aristotel, ostao je tamo dvadeset godina.

Platon nikada ne govori u svoje ime: sve što je napisao ima oblik dijaloga, razgovora u kojima Sokrat, ili povremeno neki drugi sagovornik, ispituje ono što ljudi misle da znaju. Sačuvano je oko trideset pet dijaloga, zajedno sa pismima sporne autentičnosti. Rani dijalozi, kao što su Απολογία Σωκράτους (Odbrana Sokratova), Sokratov govor na suđenju, i Κρίτων (Kriton), o tome zašto odbija da pobegne iz zatvora, naša su glavna slika Sokrata. Φαίδων (Fedon) opisuje njegove poslednje časove i njegov dokaz da je duša besmrtna.

Srednji dijalozi grade Platonovu sopstvenu filozofiju. Συμπόσιον (Gozba) je pijanka na kojoj svaki gost hvali Erosa; Aristofan priča mit o rasečenim ljudima koji traže svoju drugu polovinu, a Diotima opisuje lestvicu od telesne lepote do same Lepote. Πολιτεία (Država), u deset knjiga, pita šta je pravednost i odgovara idealnim gradom kojim vladaju filozofi; u njoj su Gigov prsten, koji onoga ko ga nosi čini nevidljivim, alegorija pećine, u kojoj zatvorenici senke smatraju stvarnošću, i mit o Eru o izboru koji duša čini za svoj sledeći život. Φαίδρος (Fedar) prikazuje dušu kao kočijaša sa dva konja i priča kako je bog Teut ponudio pismo kralju Tamusu.

Kasnije su nastali Τίμαιος i Κριτίας, sa pričom o Atlantidi, i ogromni, nedovršeni Νόμοι (Zakoni). Njegova proza, na atičkom grčkom, model je sa kojim se merio svaki kasniji grčki pisac.

U Atini je mesto Akademije arheološki park u kvartu koji se i danas zove Ακαδημία Πλάτωνος, sa malim digitalnim muzejom; u ulici Panepistimiu, Atinska akademija, nacionalna akademija osnovana 1926. godine, ima na ulazu mermerne figure Platona i Sokrata koji sede. Svaki grčki učenik u završnoj godini liceja čita za državne ispite odlomke iz Protagore i Države u originalu. Svakodnevni grčki čuva njegove reči: πλατωνικός έρωτας za ljubav bez dodira, ο μύθος του σπηλαίου za svaku situaciju u kojoj ljudi senke smatraju istinom, i Ατλαντίδα, koju je on izmislio. Tekstovi za čitanje na ovom sajtu prepričavaju šest njegovih mitova na novogrčkom: počnite od pećine.

• Akademija se nalazila u maslinjaku izvan Atine i dala je ime svim akademijama na svetu; atinski kvart oko tog mesta i danas nosi to ime.
• Atlantida se nigde ne pojavljuje pre Platonovih dijaloga Timaj i Kritija; on je predstavlja kao priču koju je Solon čuo od egipatskih sveštenika, a gotovo sigurno ju je sam izmislio.
• U Fedru on navodi jednog egipatskog kralja da tvrdi kako će pismo upropastiti pamćenje, argument sačuvan, naravno, u pisanom obliku.
• Triput je posećivao tiranine Sirakuze u nadi da će stvoriti kralja-filozofa; sve tri posete završile su se neuspehom ili opasnošću.