Andreas Kalvos

Kalvos je rođen u aprilu 1792. na Zakintosu, tada još mletačkom, i njegov život bio je dugo izgnanstvo. Godine 1802. otac je njega i mlađeg brata odveo u Livorno u Italiji, ostavivši njihovu majku; Kalvos je više nikada nije video. Odrastao je govoreći italijanski i 1812. u Firenci upoznao pesnika Uga Foskola, koji ga je uzeo za sekretara i učenika. Godine 1816. pošao je za Foskolom u Švajcarsku i London, gde je predavao jezike i oženio se Engleskinjom Marijom Terezom Tomas, koja je umrla 1820. zajedno s njihovom kćerkicom.

Po povratku u Firencu pristupio je karbonarima, tajnom društvu italijanskih liberala, i 1821, godine kada je počela Grčka revolucija, proteran je iz Toskane. U Ženevi je objavio Η Λύρα (1824), deset oda, a u Parizu Λυρικά (1826), još deset. Godine 1826. otplovio je u Nafplio da služi Revoluciji, zgadio se nad borbama frakcija i povukao se na Krf pod britanskom upravom, gde je četvrt veka predavao na Jonskoj akademiji i u privatnim školama, ne napisavši više nijednu grčku pesmu.

Godine 1852. otišao je u Englesku s drugom ženom, Šarlot Ogastom Vadams, i s njom vodio školu za devojčice u trgovačkom gradiću Lautu u Linkolnširu. Tamo je umro 3. novembra 1869. Godine 1960. njegovi posmrtni ostaci, kao i njeni, preneti su na Zakintos i položeni pored Dionisiosa Solomosa, drugog velikog pesnika ostrva, koga nikada nije upoznao.

Dvadeset oda su pesme o grčkom ratu za nezavisnost pisane izdaleka, na grčkom kojim niko nikada nije govorio: arhaičnim idiomom s homerskim prizvukom, pomešanim s dimotikom, s oblicima kao što je ας έχωσι i rečima kao što je χάλκεον. Kalvos je za njih izmislio strofu, četiri kratka nerimovana stiha praćena petim od pet slogova, koja odama daje svečan, maršovski ritam, sasvim drugačiji od narodnog pesničkog metra Solomosa.

Ο Φιλόπατρις (Rodoljub), prva oda, obraća se Zakintosu rečima ω φιλτάτη πατρίς i završava se željom da ne bude sahranjen u tuđoj zemlji, željom koju je sudbina prenebregla. Εις Σάμον (Samosu) počinje strofom koju svi znaju: oni koji osećaju bronzanu ruku straha neka nose jaram ropstva; slobodi trebaju vrlina i smelost. Εις Ψαρά i Εις Χίον oplakuju ostrva koja su Osmanlije razorile 1822. i 1824; Εις Σούλι i Εις Πάργαν slave epirska uporišta; Ο Ωκεανός (Okean) i Τα Ηφαίστεια (Vulkani) okreću se moru i grčkim brodovima paljenicima. Εις Θάνατον (Smrti) seća se majke koja mu se javila u snu.

Iza rodoljubivih tema stoje klasični ideali koje je preuzeo od Foskola: vrlina, sloboda, moralna veličina prirode. Ode su pre apstraktne i kipovske nego nežne, a njihov rečnik zahteva rečnik čak i od izvornih govornika, i upravo je tu neobičnost Seferis cenio.

Θέλει αρετήν και τόλμην η ελευθερία citira se u parlamentu, u novinskim naslovima i na zidovima škola; malo Grka zna ostatak ode, ali taj stih znaju svi. Ode su ponovo oživele 1889, kada je Kostis Palamas održao predavanje o „Kalvosu Zakinćaninu”, i opet tridesetih i četrdesetih godina XX veka kroz Seferisove eseje; danas je Εις Σάμον u licejskoj čitanci književnosti. Na Zakintosu Muzej Solomosa i uglednih Zakinćana čuva mauzolej s grobovima Solomosa i Kalvosa jednim pored drugog; u Lautu, u Engleskoj, spomen-ploča obeležava kuću u kojoj je umro. Ulice nazvane Κάλβου postoje u Atini i mnogim gradovima. Slušanje dobrog čitanja pesme Ο Φιλόπατρις najbolji je način da se čuje njegov ritam.

• Za ceo život napisao je dvadeset grčkih pesama, sve otprilike između 1823. i 1826, a zatim, više od četrdeset godina, nijednu više.
• Pre grčkih oda pisao je tragedije i pesme na italijanskom, a u Engleskoj je objavio udžbenik italijanske gramatike.
• Njegova prva oda želi grob u otadžbini; umro je u engleskom trgovačkom gradiću i na Zakintos stigao tek 1960, devedeset jednu godinu kasnije.
• Kalvos i Solomos, obojica rođeni na Zakintosu i obojica pevači Revolucije, nikada se nisu sreli, a sada počivaju u istom mauzoleju.