Aleksandros Papadijamandis

Aleksandros Papadijamandis (latinicom i Papadiamantis ili Papadiamandis) rođen je 4. marta 1851. na Skijatosu, malom ostrvu u Sporadima, kao sin sveštenika. Porodica je bila siromašna, a njegovo školovanje sporo i isprekidano: učio je na Skijatosu i Skopelosu, zatim u gimnaziji u Halkidi, u Pireju i najzad u školi Varvakio u Atini. Godine 1872. proveo je nekoliko meseci na Svetoj Gori sa prijateljem, iskustvo koje je oblikovalo njegovu duboku privrženost pravoslavnom bogosluženju. Upisao je Filozofski fakultet Univerziteta u Atini, ali ga nikada nije završio.

Od 1880-ih godina oskudno je zarađivao za život u Atini kao prevodilac i pisac za novine i časopise kao što su Εφημερίς i Ακρόπολις, prevodeći englesku i francusku prozu, uključujući Zločin i kaznu Dostojevskog 1889. godine. Nikada se nije oženio, živeo je u iznajmljenim sobama, oblačio se siromašno i pojao u maloj kapeli Agios Elisaios u Plaki zajedno sa svojim rođakom, piscem Aleksandrosom Moraitidisom. Stidljivost i pobožnost donele su mu nadimak ο κοσμοκαλόγερος, monah koji živi u svetu.

Godine 1908. vratio se zauvek na Skijatos, iscrpljen pićem i siromaštvom. Tamo je umro od upale pluća 3. januara 1911, u istoj kući u kojoj je rođen.

Papadijamandis je počeo istorijskim romanima objavljivanim u nastavcima: Η Μετανάστις (Emigrantkinja, 1879), Οι Έμποροι των Εθνών (Trgovci narodima, 1882) i Η Γυφτοπούλα (Ciganka, 1884). Njegova prava forma ipak je bila pripovetka. Počev od Το Χριστόψωμο (Božićni hleb, 1887) napisao ih je oko 170, većinom smeštenih na Skijatos: ribari, udovice, pastiri, starice koje znaju svaku kapelu i svaku travku, deca o Uskrsu, brodovi izgubljeni u zimskim olujama.

Remek-delo je Η Φόνισσα (Ubica, 1903). Stara Frangojanu, posle celog života provedenog u služenju muškaraca, zaključuje da ženska deca siromašnim porodicama donose samo bedu i počinje da ih ubija, uverena da čini dobro; priča se završava njenim zatočenjem između božje i ljudske pravde na steni usred mora. Όνειρο στο κύμα (San na talasu, 1900) je sećanje mladog pastira na devojku koja se kupa na mesečini; Το Μοιρολόγι της Φώκιας (Tužbalica foke, 1908) je priča o utopljenom detetu koje oplakuje foka.

Njegov jezik pripada samo njemu: gipka, muzikalna katarevusa u pripovedanju, dimotiki i skijatoski dijalekt u dijalozima, a ispod svega ritmovi vizantijskih himni. Priroda, siromaštvo i vera nikada nisu ukras; oni su ceo svet priče.

Η Φόνισσα se čita u grčkim gimnazijama i nekoliko puta je ekranizovana, poslednji put 2023. Svakog Božića i Uskrsa novine i internet-sajtovi ponovo objavljuju njegove praznične priče, a čitanje naglas Το Χριστόψωμο ili Στο Χριστό στο Κάστρο za neke je porodična tradicija. Na Skijatosu možete posetiti Kuću Papadijamandisa, malu dvospratnu kuću u kojoj je rođen i umro, danas muzej, a aerodrom na ostrvu nosi njegovo ime. Grčka država proglasila je 2011, vek posle njegove smrti, Godinom Papadijamandisa. Ulice pod imenom Παπαδιαμάντη postoje u većini grčkih gradova, a njegov izraz ο κοσμοκαλόγερος i danas se koristi za pobožnu osobu koja skromno živi u svetu.

• Jedinu poznatu njegovu fotografiju snimio je 1906. pisac Pavlos Nirvanas na trgu Deksameni u Atini; Papadijamandis je navodno pristao samo nevoljno.
• Preveo je Zločin i kaznu Dostojevskog na grčki 1889. za jedne novine, sa francuskog prevoda, da bi platio stanarinu.
• Njegov rođak Aleksandros Moraitidis takođe je bio poznat pisac i crkveni pojac; njih dvojicu su zvali „dva Aleksandra sa Skijatosa”.
• O samoj Atini nije napisao gotovo ništa; skoro sve njegove priče vraćaju se kapelama, plažama i maslinjacima Skijatosa.