Kostas Varnalis

Varnalis je rođen 14. februara 1884. u Pirgosu, današnjem Burgasu, na bugarskoj obali Crnog mora, u grčkoj porodici čije je prezime poticalo od grada Varne. Školovao se u grčkoj školi u Plovdivu, a 1902. došao je u Atinu da studira književnost na univerzitetu, gde se kretao u krugu mladih dimotikista okupljenih oko časopisa Νουμάς. Posle diplomiranja 1908. radio je kao profesor grčkog u srednjim školama u raznim gradovima i u Atini i objavljivao brižljivo uobličene, čulne, prilično parnasovske pesme pod uticajem Palamasa.

Državna stipendija odvela ga je 1919, odmah posle Prvog svetskog rata i Ruske revolucije, u Pariz na studije filozofije i književnosti. Vratio se kao marksista, i sa čovekom se promenio i pesnik. Godine 1925–26, tokom spora o naprednoj nastavi u učiteljskoj školi Marasleio, optužen je zajedno sa Dimitrisom Glinosom i Aleksandrosom Delmuzosom da kvari omladinu, a 1926. otpušten je iz prosvetne službe. Od tada je živeo od novinarstva, pišući skoro pedeset godina književne i političke kolumne za atinske novine, od prevođenja i od svojih knjiga.

Politika ga je koštala više od posla: pod Metaksasovom diktaturom, u godinama građanskog rata i pod pukovnicima bio je zabranjivan, praćen i povremeno progonjen. Nikada se nije odrekao svojih uverenja. Godine 1959. dobio je Lenjinovu nagradu za mir, a u poslednjim godinama, pod diktaturom, napisao je neke od svojih najgnevnijih stihova. Umro je u Atini 16. decembra 1974, nekoliko meseci posle obnove demokratije, a na njegovu sahranu došle su ogromne mase.

Najvažnija Varnalisova poezija sadržana je u dve knjige. Το φως που καίει (Svetlost koja peče, 1922), prvi put štampana u Aleksandriji pod pseudonimom Dimos Tanalias, mešavina je stiha i proze u kojoj Prometej, Hrist i lik po imenu Mom, duh poruge, raspravljaju o tome šta je čovečanstvu potrebno; odgovor je da svetlost neće doneti ni mit ni religija, nego sam radni narod. Najpoznatiji delovi su Μοιραίοι (Kobni), hor muškaraca u podrumskoj krčmi koji nabrajaju sudbinu što ih je smrvila i završavaju priznanjem da su sami krivi, jer se nikada nisu usudili da ustanu, i Μάνα του Χριστού (Majka Hristova), plač Marije pod krstom. Σκλάβοι πολιορκημένοι (Opsednuti robovi, 1927) uzima naslov od Solomosovih Slobodnih opsednutih i izvrće ga: opsednuti su sada siromasi, zatvoreni glađu i lažima gospodara.

Njegova proza je satira klasičnog kova. Η αληθινή απολογία του Σωκράτη (Istinska apologija Sokratova, 1931) iznova piše Platona: Sokrat koji govori jezikom atinske ulice raskrinkava svoje sudije, sveštenike i demagoge, a odbija i da laska narodu. Το ημερολόγιο της Πηνελόπης (Penelopin dnevnik, 1947) daje vernoj Odisejevoj ženi ciničan privatni glas, a homerski dom postaje portret vladajuće klase u ratu. Esej Ο Σολωμός χωρίς μεταφυσική (Solomos bez metafizike, 1925) čita nacionalnog pesnika kao proizvod njegove klase i vremena, što je tada bio skandal. Kasnije zbirke, Ποιητικά (1956), Ελεύθερος κόσμος (Slobodni svet, 1965) i posthumna Οργή λαού (Narodni gnev, 1975), neposrednije su; prevodio je i Aristofana, Euripida i Molijera.

«Οι Μοιραίοι», sa prvim stihom «Μες την υπόγεια την ταβέρνα», jedna je od najsnimanijih grčkih pesama dvadesetog veka: Mikis Teodorakis komponovao ju je šezdesetih godina, od tada su je pevali Grigoris Bitikocis i mnogi drugi, a većina onih koji pevaju uz nju ne zna da su stihovi pesma jednog profesora grčkog iz dvadesetih godina. Balada Η μπαλάντα του κυρ Μέντιου (Balada o gospodinu Mentiosu), u kojoj iscrpljeni magarac najzad uzvrati ritnjem, još je jedna poznata pesma, u izvođenju Nikosa Ksilurisa. Varnalis se uči na časovima književnosti u liceju, obično kroz Οι Μοιραίοι ili odlomke Istinske apologije, a ulice u Atini i drugim gradovima nose njegovo ime. Onaj ko uči grčki trebalo bi da posluša Οι Μοιραίοι s tekstom u ruci: četiri kratke strofe svakodnevnog grčkog koje uče rečnik sudbine, vina i kajanja.

• Rođen je u Bugarskoj i celog života zadržao je pogled sa strane na Atinu, svojstven Grku rođenom u Bugarskoj; njegovo prezime znači «iz Varne».
• Svetlost koja peče prvi put je objavljena u Aleksandriji 1922. pod pseudonimom Dimos Tanalias, jer je autor bio državni učitelj u službi.
• Otpušten je iz prosvete 1926. zbog svojih ideja i skoro pola veka živeo je od novinskih kolumni.