Nikolaos Gizis

Gizis je rođen 1. marta 1842. u Sklavohoriju na Tinosu, ostrvu klesara mermera koje je Grčkoj dalo i Nikiforosa Litrasa i vajara Janulisa Halepasa. Godine 1850. porodica se preselila u Atinu, gde je dečak primljen u Školu umetnosti (Σχολείο των Τεχνών) i učio više od decenije. Godine 1865. stipendija Fondacije Evangelistrije, velike hodočasničke crkve na Tinosu, poslala ga je na Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu. Ušao je u atelje Karla fon Pilotija, kao i Litras pre njega, i našao grad koji će mu biti dom do kraja života.

Vratio se u Grčku 1872. i proveo dve godine slikajući u Atini i putujući; 1873. on i Litras zajedno su obišli Smirnu i Malu Aziju, puneći skicenblokove prizorima istočnjačkog života. Ali 1874. vratio se u Minhen zauvek. Godine 1877. oženio se Artemidom Nazu, s kojom je imao petoro dece. Minhenska akademija ga je 1882. imenovala počasnim profesorom, a 1888. redovnim profesorom, što je bila retka čast za stranca, i njegov atelje postao je mesto okupljanja grčkih slikara koji su dolazili tamo da studiraju.

Poslednjih godina njegovo delo postalo je mistično i religiozno, puno svetlosti i anđela. Umro je u Minhenu 4. januara 1901, u pedeset osmoj godini, ostavivši nedovršeno svoje poslednje veliko platno, Ιδού ο Νυμφίος έρχεται (Evo, Ženik dolazi).

Gizis je počeo kao žanr-slikar grčkog i orijentalnog života, u tamnom, uglačanom minhenskom maniru. Τα αρραβωνιάσματα των παιδιών (Veridba dece, 1877) prikazuje seoski obred u kojem se dvoje male dece obećava jedno drugom dok odrasli posmatraju; to je jedna od najomiljenijih slika u Nacionalnoj galeriji u Atini. Το κρυφό σχολειό (Tajna škola, 1885–86) prikazuje starog monaha koji uči grupu dece pri svetlosti sveće i postala je slika jedne grčke legende: da su pod osmanskom vlašću sveštenici noću tajno učili decu grčkom. Istoričari sumnjaju u legendu, ali sliku, i dečju pesmicu «Φεγγαράκι μου λαμπρό» koja je uz nju vezana, zna svaki Grk.

U Minhenu je slikao i alegorije i dekorativne radove, poput Η τέχνη και τα πνεύματά της (Umetnost i njeni duhovi, oko 1876), a kasnije, kako mu je stil postajao slobodniji i svetliji, vizionarske slike anđela i svetlosti. Η Δόξα των Ψαρών (Slava Psare, oko 1898) pretvara razaranje ostrva 1824. u krilatu figuru koja se uzdiže nad ruševinama, a Ιδού ο Νυμφίος έρχεται (1899–1900) je blesak zlata i figura koji nije doživeo da dovrši. Godine 1896. dizajnirao je spomen-diplomu koja je uručivana pobednicima prvih modernih Olimpijskih igara u Atini. Gizis je bio slikar raspoloženja i svetlosti više nego priče, a skice i studije koje je ostavio često se cene koliko i dovršena platna.

Το κρυφό σχολειό je onaj Gizis koga svi znaju: slika je sto godina visila u učionicama, štampana je na poleđini novčanice od 200 drahmi iz 1996, pored Rigasa Fereosa, i reprodukuje se svakog 25. marta, na Dan nezavisnosti Grčke. Nacionalna galerija u Atini čuva veliku zbirku njegovih dela, uključujući Τα αρραβωνιάσματα των παιδιών i mnoge studije, a Muzej tinoskih umetnika u gradu Tinosu prikazuje ga pored Litrasa i Halepasa. Obično se kaže da je atinski kvart Gizi (Γκύζη) dobio ime po njemu, a ulice s imenom Γύζη postoje širom Grčke. Učenik može da pogleda Tajnu školu, a zatim da pročita pesmicu «Φεγγαράκι μου λαμπρό, φέγγε μου να περπατώ, να πηγαίνω στο σχολειό» (Sjajni moj mesečiću, svetli mi da hodam, da idem u školu), koju grčka deca i danas uče.

• Živeo je u Minhenu oko trideset pet godina i svoja nemačka dela potpisivao je sa «Gysis»; svojataju ga i grčki i nemački muzeji.
• Stipendiju za Minhen dobio je od crkve Evangelistrije na Tinosu, čuvenog hodočasničkog svetilišta ostrva.
• Το κρυφό σχολειό reprodukovana je na novčanici od 200 drahmi izdatoj 1996, jednoj od poslednjih novčanica drahme pre evra.
• Dizajnirao je diplomu Olimpijskih igara u Atini 1896, prvih Igara moderne ere.