Papaflesas

Georgios Flesas, kasnije Grigorios Dikeos, rođen je oko 1788. u selu Polijani u Mesiniji, na jugozapadu Peloponeza. Školovao se u čuvenoj školi u Dimicani i zamonašio se pod imenom Grigorios; nadimak Παπαφλέσσας znači jednostavno «otac Flesas». Ponosan i svadljiv, ubrzo je došao u sukob i sa osmanskim vlastima i sa svojim crkvenim pretpostavljenima i morao je da napusti Peloponez i ode u Carigrad.

Tamo je oko 1818. primljen u Φιλική Εταιρεία (Filiki Eterija, «Društvo prijatelja»), tajno društvo koje je pripremalo revoluciju, a Patrijaršija ga je proizvela u arhimandrita. Vraćen na Peloponez, išao je od sela do manastira vrbujući borce i skupljajući novac. Na skupu peloponeskih prvaka i episkopa u Vostici (danas Egio) u januaru 1821, kada su mnogi hteli da čekaju, insistirao je da ustanak počne odmah, obećavajući podršku koja zapravo nije postojala. Dana 23. marta 1821. bio je sa Teodorosom Kolokotronisom i Petrosom Mavromihalisom kada su Grci ušli u Kalamatu.

U slobodnoj grčkoj državi bio je ministar unutrašnjih poslova i policije, a u građanskim sukobima 1824. stao je na stranu vlade protiv Kolokotronisa. Kada se Ibrahim-paša 1825. iskrcao u Mesiniji sa svojom egipatskom vojskom, Papaflesas je zatražio da se bori. Sa nekoliko hiljada ljudi zauzeo je položaj na brdu Manijaki, i tamo su 20. maja 1825. (1. juna po današnjem kalendaru) on i gotovo svi njegovi ljudi poginuli.

Papaflesas nije pisao knjige niti dobijao duge pohode; njegovo dostignuće bilo je to što je pokretao stvari. U godinama pre 1821. bio je jedan od najuspešnijih agenata Eterije na Peloponezu, ubedljiv propovednik koji je mogao da nagovori čitavo selo da pristupi zaveri. U Vostici su njegova nestrpljivost i preterana obećanja ruske pomoći pomogli da se kolebljivi prvaci poguraju ka ustanku koji je počeo samo nekoliko nedelja kasnije.

Kao političar bio je energičan, ambiciozan i kontroverzan, jedni su mu se divili, drugi mu nisu verovali, a u svađama među grčkim vođama držao se tvrde linije. Ali legendom ga je učinio Μανιάκι (Manijaki). U proleće 1825. disciplinovana Ibrahimova vojska napredovala je kroz Mesiniju, a mnoge grčke čete izbegavale su otvorenu bitku. Papaflesas, tada ministar, odlučio je da stane i bori se. Višestruko brojčano slabiji, njegovi ljudi držali su položaj satima pre nego što su savladani.

Prema Fotakosu, veteranu rata koji je napisao njegovu biografiju, Ibrahim je naredio da se sveštenikovo telo uspravi uz drvo i odao je počast njegovoj hrabrosti. Bio svaki detalj istinit ili ne, priča dočarava kako Grci vide tu bitku: poraz koji je postao moralna pobeda, dokaz da se revolucija neće tek tako predati. U grčkom pamćenju Papaflesas stoji pored Atanasiosa Djakosa i episkopa Germanosa od Patre kao jedan od sveštenika 1821.

Svako grčko dete upoznaje Papaflesasa na časovima istorije i u školskim priredbama oko 25. marta, Dana nezavisnosti. Film Παπαφλέσσας iz 1971, sa Dimitrisom Papamihailom u naslovnoj ulozi, i dalje se prikazuje na televiziji za državne praznike i lak je način da se vidi ova priča. U Manijakiju, kod Gargalijanija u Mesiniji, bitka se obeležava svake godine krajem maja. Kalamata, prvi grad oslobođen 1821, svake godine slavi 23. mart, a ulice sa imenom Παπαφλέσσα postoje u gotovo svakom grčkom gradu. Ako posetite Mesiniju, spojite Kalamatu sa Manijakijem.

• «Παπαφλέσσας» je nadimak: «παπα-» znači «otac» (sveštenik), a Flesas je bilo njegovo porodično prezime.
• Bio je ministar kada je odlučio da se lično bori protiv Ibrahima kod Manijakija.
• Na skupu u Vostici u januaru 1821. bio je najglasniji zagovornik neposrednog ustanka.
• Grci i danas datiraju bitku 20. maja 1825, po starom julijanskom kalendaru.