Dimitris Mitaras

Mitaras je rođen 1934. u Halkidi, glavnom gradu ostrva Evija, na uskom moreuzu Evripu. Pedesetih godina preselio se u Atinu da bi studirao slikarstvo na Ανωτάτη Σχολή Καλών Τεχνών (Atinska škola likovnih umetnosti), u vreme kada su grčki umetnici pokušavali da spoje modernu evropsku umetnost sa sopstvenom grčkom tradicijom. Sa državnom stipendijom potom je otišao u Pariz (1960–1964), gde je studirao scenografiju na École des Arts Décoratifs, a iskustvo velikih francuskih muzeja i moderne umetnosti oblikovalo ga je za ceo život.

Po povratku u Grčku redovno je izlagao u Atini i inostranstvu, a 1969. započeo je dugu karijeru nastavnika na Školi likovnih umetnosti, gde je 1977. postao redovni profesor, a 1982–1985. rektor. Godine 2008. izabran je za člana Atinske akademije. Predavanje je postalo središnji deo njegovog života, uz sopstveno slikarstvo, i u ateljeu je mladim umetnicima prenosio uverenje da sama boja može nositi osećanje. Ostao je poznata ličnost grčkog kulturnog života: slikar kojeg su ljudi prepoznavali na ulici, s kojim su vođeni intervjui na televiziji i koga su citirale novine. Slikao je do duboke starosti. Umro je u Atini u februaru 2017, u osamdeset drugoj godini, a grčki mediji izvestili su o njegovoj smrti kao o gubitku jednog od najomiljenijih umetnika u zemlji.

Prvo što svako primeti na Mitarasovoj slici jeste boja. Lica su zelena, plava, narandžasta ili ljubičasta; pozadine su ravna polja crvene ili žute; potezi četkice su brzi i vidljivi, kao da je slika nastala u jednom dahu. Ovaj način slikanja, u kojem boja i linija izražavaju osećanje umesto da opisuju stvarnost, zove se εξπρεσιονισμός (ekspresionizam), a Mitaras je grčki slikar koji se posle Drugog svetskog rata najčešće povezuje s njim.

Motiva je imao malo i vraćao im se iznova i iznova. Tu su lica, često viđena izbliza, s velikim očima koje gledaju pravo u posmatrača. Tu su žene, same ili u paru, kako sede, leže, čekaju, naslikane s nežnošću i izvesnom melanholijom. I tu su psi, možda njegov najomiljeniji motiv: mršavi, budni ulični psi, nacrtani s nekoliko linija i puni karaktera. Radio je i crteže, grafike i dela za javne prostore. U svima je ljudska figura u središtu, nikada sasvim realistična i nikada potpuno apstraktna. Njegove slike govore o ljudima, a ne o idejama, i odmah se čitaju: ne morate znati istoriju umetnosti da biste osetili ono što oseća jedno Mitarasovo lice.

Mitarasova dela nalaze se u Εθνική Πινακοθήκη (Nacionalna galerija) u Atini i u mnogim javnim i privatnim zbirkama u Grčkoj, i često se pojavljuju na izložbama i u štampi. Dugim predavanjem na Školi likovnih umetnosti uticao je na čitavu generaciju grčkih slikara. Za onoga ko uči jezik, njegove slike su savršena vežba: pogledajte jedno Mitarasovo lice ili psa i opišite ga na grčkom, koristeći boje (πράσινο, μπλε, κόκκινο), delove lica i jednostavna osećanja (λυπημένος, ήρεμος). Ako ste na Eviji, Halkida, njegov rodni grad na moreuzu Evripu, lak je izlet iz Atine.

• Rođen je u Halkidi, gradu na moreuzu Evripu, gde morska struja, kao što je poznato, nekoliko puta dnevno menja smer.
• Psi su jedan od njegovih omiljenih motiva: slikao ih je tokom cele karijere.
• Decenijama je predavao na Atinskoj školi likovnih umetnosti, istoj školi u kojoj je i sam studirao.
• Bio je rektor Atinske škole likovnih umetnosti od 1982. do 1985, a 2008. izabran je u Atinsku akademiju.