Manos Hadžidakis

Hadžidakis je rođen u Ksantiju, u Trakiji, 23. oktobra 1925. godine, od oca sa Krita i majke iz Jedrena. Porodica se 1932. preselila u Atinu, a otac mu je 1938. poginuo u avionskoj nesreći, što ih je ostavilo u siromaštvu. Za vreme nemačke okupacije radio je šta god se našlo, kao lučki radnik, prodavac leda i pomoćnik u fotografskoj radnji, kratko je studirao filozofiju na univerzitetu i sam naučio veći deo onoga što je znao o muzici. Godine 1944. upoznao je reditelja Karolosa Kuna i počeo da komponuje za njegovo Umetničko pozorište (Θέατρο Τέχνης), što je bio početak saradnje koja je trajala decenijama.

Dana 31. januara 1949, u dvadeset trećoj godini, održao je u Umetničkom pozorištu predavanje o rebetiku, muzici gradske sirotinje, hašiš-jazbina i izbeglica iz Male Azije, koju je ugledna Atina prezirala. Tvrdio je da je to prava narodna muzika Grčke i poredio ju je s bluzom. Predavanje je izazvalo skandal i promenilo grčku muziku. Tokom pedesetih pisao je za film, između ostalog za Στέλλα (1955) Mihalisa Kakojanisa s Melinom Merkuri, a 1960. mu je film Nikad nedeljom Žila Dasena doneo nagradu Akademije za najbolju pesmu; nije otputovao u Holivud da je primi.

Od 1966. do 1972. živeo je u Njujorku. Po povratku u Atinu vodio je od 1975. do 1982. Treći program grčkog državnog radija i pretvorio ga u školu dobre muzike za čitavu generaciju, vodio je diskografsku kuću i časopis, a 1989. osnovao je Orkestar boja (Ορχήστρα των Χρωμάτων). Umro je u Atini 15. juna 1994.

Prvo veliko Hadžidakisovo delo, «Έξι λαϊκές ζωγραφιές» (Šest narodnih slika, 1951), bila je svita za klavir zasnovana na melodijama rebetika: manifest njegovog predavanja sproveden u delo. Ciklus pesama za Lorkino «Ματωμένος γάμος» (Krvava svadba, 1948) i desetine partitura za Umetničko pozorište učinili su ga kompozitorom grčke scene, a filmske pesme iz pedesetih i šezdesetih kompozitorom grčke ulice: «Αγάπη που 'γινες δίκοπο μαχαίρι» iz filma Στέλλα, «Τα παιδιά του Πειραιά» iz filma Nikad nedeljom, pesme iz revije «Οδός Ονείρων» (Ulica snova) iz 1962.

Njegov veliki saradnik bio je pesnik Nikos Gacos. Zajedno su pisali pesme koje svaki Grk ume da otpeva, od «Χάρτινο το φεγγαράκι» (Mesečić od papira, 1949) do albuma «Αθανασία» (Besmrtnost, 1976). U delu «Ο Μεγάλος Ερωτικός» (Veliki erotski, 1972) uglazbio je ljubavne pesme od Sapfo i Pesme nad pesmama do Solomosa, Kavafija i Elitisa, u izvođenju Fleri Dadonaki i Dimitrisa Psarijanosa; mnogi Grci ga smatraju njegovim remek-delom. U Njujorku je s jednim rok bendom snimio «Reflections» (1970), a «Το χαμόγελο της Τζοκόντας» (Osmeh Đokonde, 1965) njegovo je najpoznatije čisto orkestarsko delo.

Njegova muzika se odmah prepoznaje: jasna, pevljiva melodija, često u nežnom valceru ili u ritmu 9/8 iz narodne igre, harmonije više francuske nego grčke i dašak melanholije čak i u najveselijim pesmama. Pisao je i radio-muziku za decu, između ostalog seriju «Λιλιπούπολη» (Liliput-grad), koju Grci koji su bili deca krajem sedamdesetih i danas pevuše.

Počnite od pesme «Τα παιδιά του Πειραιά», koja postoji u stotinu verzija na mnogim jezicima, a zatim pređite na «Χάρτινο το φεγγαράκι» i «Ο Μεγάλος Ερωτικός». Grčki radio pušta Hadžidakisa svakog dana, njegove pesme se pevaju na školskim priredbama i u tavernama, a «Αγάπη που 'γινες δίκοπο μαχαίρι» je izraz koji ljudi koriste za svaku bolnu ljubav. Treći program koji je izgradio i dalje emituje, a njegov Orkestar boja i dalje drži koncerte u Atini. Sajt uz njega nudi vežbu iz rečnika muzike na nivou A2. Uz Mikisa Teodorakisa on je jedan od dvojice kompozitora koje svaki Grk prve pominje, a ta dvojica, prijatelji i suparnici, obično se pominju u istom dahu.

• «Τα παιδιά του Πειραιά» bila je prva pesma na jeziku koji nije engleski koja je osvojila nagradu Akademije za najbolju originalnu pesmu, u aprilu 1961.
• Predavanje o rebetiku iz 1949. održao je u dvadeset trećoj godini; mnogi muzičari ga smatraju rođenjem moderne grčke popularne muzike.
• Nikada nije dugo formalno studirao na konzervatorijumu i kao kompozitor je uglavnom bio samouk.
• Kao direktor Trećeg programa (1975–1982) emitovao je sve, od Baha do rebetika, i stvorio dečji muzički svet, Liliput-grad, koji je postao kultni.