Nikos Gacos

Gacos je rođen 8. decembra 1911. u Asei, selu u Arkadiji na središnjem Peloponezu, a planinska sela tog kraja ostala su mu u mašti celog života. Kao mladić otišao je u Atinu, studirao filologiju na Atinskom univerzitetu i tridesetih godina postao deo kruga mladih pisaca okupljenih oko časopisa Τα Νέα Γράμματα, gde je upoznao Odiseasa Elitisa, koji mu je ostao najbliži prijatelj.

Godine 1943, usred nemačke okupacije, objavio je Αμοργός, poemu od dvadesetak strana koja je zapanjila njegove prijatelje i koju je, kako se priča, napisao za jednu noć. Nikada nije objavio drugu zbirku. Umesto toga, od kraja četrdesetih pisao je za pozorište i pre svega za muziku, počev od pesama koje su on i Manos Hadžidakis napravili za postavku Tramvaja zvanog želja Karolosa Kuna 1949. godine, među njima i «Χάρτινο το φεγγαράκι».

Decenijama je bio stalna figura atinskih kafana, krupan, tih čovek koji je držao svoj sto u kafani u centru grada, razgovarao sa svima i malo šta zapisivao. Radio je za grčki radio, prevodio Federika Garsiju Lorku i pisao tekstove do poslednjih godina. Umro je u Atini 12. maja 1992. i sahranjen je, kako je želeo, u Asei.

Αμοργός nosi ime ostrva na Kikladima koje Gacos, kako se priča, nikada nije posetio. To je nadrealistička poema u slobodnom stihu, prozi i metrima narodne pesme, u kojoj se slike grčkog sela, mora, rata i smrti smenjuju logikom sna; njen prvi stih, «Με την πατρίδα τους δεμένη στα πανιά και τα κουπιά στον άνεμο κρεμασμένα» (S otadžbinom vezanom za jedra i veslima okačenim o vetar), jedan je od najcitiranijih u savremenoj grčkoj poeziji. Uticala je na čitavu generaciju pesnika.

Njegovi tekstovi pesama druga su polovina njegovog dela i stigli su do mnogo više ljudi. Sa Hadžidakisom je napisao «Χάρτινο το φεγγαράκι» (1949), «Μίλησέ μου» (Pričaj mi), «Τ' αστέρι του βοριά» (Zvezda severa) i album Αθανασία (Besmrtnost, 1976), kao i «Ο εφιάλτης της Περσεφόνης» (Persefonina mora), ranu ekološku pesmu o uništenom pejzažu Eleusine. Sa Teodorakisom je napisao «Μυρτιά» (Mirta) i druge pesme šezdesetih godina. Sa Stavrosom Ksarhakosom napisao je celu muziku za film Kostasa Ferisa Ρεμπέτικο (1983), uključujući «Καίγομαι, καίγομαι» (Gorim) i «Μάνα μου Ελλάς» (Grčko, majko moja), pesme koje zvuče kao stari rebetiko, a u potpunosti su njegove. Njegovi stihovi koriste najjednostavnije reči, ritam narodne pesme i iznenadnu, neočekivanu sliku; to je poezija prerušena u popularnu muziku, a snimale su je generacije pevača, od Nane Muskuri do Marije Faranduri.

Počnite s pesmom «Χάρτινο το φεγγαράκι», koju pevaju Nana Muskuri i Melina Merkuri: četiri kratka stiha refrena koje svaki početnik može da prati. Zatim poslušajte Ksarhakosovu muziku za Ρεμπέτικο, koja se pušta u svakoj grčkoj taverni, i Hadžidakisovu Αθανασία. Mnoge od ovih pesama pevaju se na školskim priredbama, na zabavama i na ulici, a većina Grka mogla bi da otpeva desetak Gacosovih tekstova, a da ne ume da navede nijedan stih iz Amorgosa. Nana Muskuri, čija je karijera počela s Hadžidakisom, snimila je desetine njegovih pesama, pa su njegove reči otputovale dalje nego reči gotovo bilo kog drugog grčkog pesnika. Među tekstopiscima Grci ga obično stavljaju na prvo mesto: pesnik koji je dokazao da popularna pesma može biti književnost.

• Za života je objavio samo jednu knjigu pesama, Amorgos (1943), i priča se da ju je napisao za jednu noć.
• Svojoj poemi dao je ime ostrva, Amorgos, na koje, kako se priča, nikada nije kročio.
• «Χάρτινο το φεγγαράκι» napisana je za atinsku postavku Tramvaja zvanog želja Tenesija Vilijamsa iz 1949. godine, s muzikom 24-godišnjeg Manosa Hadžidakisa.
• Njegov prevod Lorkine Krvave svadbe (Ματωμένος γάμος) i dalje je standardna grčka verzija koja se izvodi na sceni.