Odisej Elitis

Rođen je kao Odiseas Alepudelis u Iraklionu na Kritu 2. novembra 1911, kao najmlađe dete porodice sa Lezbosa koja se obogatila proizvodnjom sapuna. Porodica se 1914. preselila u Atinu, a egejska ostrva, pre svega Lezbos, bila su pejzaž njegovih leta, a kasnije i njegovih pesama. Studirao je pravo, ali nije diplomirao, otkrio je francuski nadrealizam i slikare, a prve pesme objavio je 1935. u časopisu Τα Νέα Γράμματα pod pseudonimom Elitis, imenom koje je izabrao da ga ne bi mešali sa porodičnom firmom.

U zimu 1940–41. služio je kao potporučnik na albanskom frontu protiv italijanske invazije, a iz tog iskustva nastala je Άσμα ηρωικό και πένθιμο για τον χαμένο ανθυπολοχαγό της Αλβανίας (Herojska i žalobna pesma za izgubljenog potporučnika iz Albanije, 1945). Posle rata dugo je živeo u Parizu (1948–52. i ponovo 1969–71, za vreme diktature), gde se sprijateljio sa Pikasom, Matisom i nadrealistima, ali Atina je ostala njegov dom.

Nobelova nagrada 1979. učinila ga je javnom ličnošću, što mu nije prijalo; živeo je mirno u stanu u ulici Skufa u Atini, pravio kolaže, prevodio Sapfo i Remboa i objavljivao do kraja. Umro je u Atini 18. marta 1996. i sahranjen je na Prvom groblju.

Njegove prve zbirke, Προσανατολισμοί (Orijentacije, 1940) i Ήλιος ο Πρώτος (Sunce prvo, 1943), svetle su, nadrealističke pesme o mladosti, moru i egejskoj svetlosti. Zatim je, posle četrnaest godina ćutanja, došlo Το Άξιον Εστί (Dostojno jest, 1959), duga poema u obliku pravoslavne liturgije, u tri dela, u kojoj se pesnikov život, rat, nemačka okupacija i građanski rat stapaju sa istorijom grčkog jezika i pejzaža. Njeni najpoznatiji stihovi, «Της δικαιοσύνης ήλιε νοητέ», «Ένα το χελιδόνι» i «Ναοί στο σχήμα τ' ουρανού», postali su najpoznatije grčke pesme kada je Mikis Teodorakis 1964. komponovao poemu kao oratorijum, a pevao ju je Grigoris Bitikocis.

Το Μονόγραμμα (Monogram, 1972) jedna je ljubavna poema u sedam delova, ona sa refrenom «Θα πενθώ πάντα, μ' ακούς; για σένα» (Uvek ću tugovati, čuješ li? za tobom), i verovatno najcitiranija grčka ljubavna pesma dvadesetog veka. Μαρία Νεφέλη (Marija Nefeli, 1978) dijalog je između pesnika i mlade žene sedamdesetih, a Ο Ήλιος ο Ηλιάτορας (Sunce vladar, 1971) i Τα Ρω του Έρωτα (Ro ljubavi, 1972) kratke su pesme nalik na songove, napisane da bi bile komponovane. Elitisov grčki je čulan i precizan: svakodnevne reči za more, vetar, kamen i svetlost stoje pored reči iz vizantijskih himni i Homera, a rezultat je jezik koji deluje istovremeno drevno i tek oprano.

Da biste upoznali Elitisa, poslušajte Teodorakisov Άξιον Εστί: «Της δικαιοσύνης ήλιε νοητέ» i «Ένα το χελιδόνι» pevaju se na svakom Teodorakisovom koncertu i na bezbroj demonstracija, a većina Grka zna melodije ne sećajući se da su reči nobelovska pesma. Teodorakis je komponovao i «Του μικρού βοριά» i «Μαρίνα» iz ciklusa Μικρές Κυκλάδες. Το Μονόγραμμα se čita naglas na svadbama i citira na čestitkama za Dan zaljubljenih. Učenici čitaju Elitisa u gimnaziji, naročito Άξιον Εστί i pesmu o izgubljenom potporučniku, a Atina, Iraklion i mnogi drugi gradovi imaju ulicu koja se zove Οδυσσέα Ελύτη. Godina 2011, stogodišnjica njegovog rođenja, proglašena je u Grčkoj Godinom Elitisa, sa izložbama njegovih kolaža i njegovih pesama.

• Pravo prezime bilo mu je Alepudelis; kaže se da pseudonim Elitis spaja glasove reči koje je voleo, kao što su Ελλάδα, ελπίδα, ελευθερία i Ελένη.
• Nikada nije završio fakultet i nikada se nije dugo zadržao na stalnom poslu; živeo je od porodične firme, a kasnije od svojih knjiga.
• Elitis je bio i likovni umetnik: napravio je stotine kolaža od isečaka iz časopisa i starih gravira, izlaganih u Atini i u inostranstvu.
• Nobelov komitet je 1979. pohvalio njegovu poeziju zato što prikazuje borbu modernog čoveka za slobodu i stvaralaštvo na pozadini grčke tradicije.