Georgios Drosinis

Drosinis je rođen u Atini 9. decembra 1859, u starom kvartu Plaka, u porodici poreklom iz Mesolongija, grada velike opsade iz 1826. Pohađao je školu Varvakio, zatim bez mnogo oduševljenja studirao prava na Univerzitetu u Atini, a tokom 1880-ih proveo je nekoliko godina u Nemačkoj, u Lajpcigu, Drezdenu i Berlinu, gde je studirao književnost i istoriju umetnosti. U Atini je našao prijatelje: Kostisa Palamasa, Nikosa Kambasa i ostale mlade pesnike koji će biti nazvani Nova atinska škola ili generacija 1880.

Bio je čovek institucija koliko i stiha. Tokom 1880-ih uređivao je književni časopis Εστία (Hestija), koji je pod njim 1894. postao dnevni list. Od 1899. bio je sekretar, a kasnije predsednik udruženja Σύλλογος προς διάδοσιν ωφελίμων βιβλίων (Društvo za širenje korisnih knjiga), koje je osnovao Dimitrios Vikelas da bi običnim Grcima dao jeftine i dobro urađene knjige; vodio ga je pola veka. U Ministarstvu prosvete rukovodio je Odeljenjem za književnost i likovne umetnosti (1914–1920. i 1922–1923), gde je podsticao školske biblioteke.

Godine 1918. kupio je, zajedno sa bratom, staru porodičnu kuću u Kifisiji, predgrađu-vrtu severno od Atine, i od 1939. tamo je stalno živeo. Pisao je i posle osamdesete, objavio poslednju zbirku 1947. i umro u Kifisiji 3. januara 1951, u devedeset prvoj godini, kao poslednji preživeli pripadnik svoje generacije.

Drosinis je prvu knjigu, Ιστοί αράχνης (Paukove mreže), objavio 1880, sa dvadeset godina, a za njom su usledile Σταλακτίται (Stalaktiti, 1881), Ειδύλλια (Idile, 1884) i Αμάραντα (Amaranti, 1890). Naslovi su namerno skromni. Nasuprot bučnoj patriotskoj retorici prethodne generacije, ovo su male, doterane pesme na dimotikiju, koje su prijatelji ponekad nazivali «ποίηση της δροσιάς», igrajući se njegovim imenom (δροσιά znači svežina, rosa): seoska devojka, rascvetani badem, sunce koje zalazi iza brda, lastavičje gnezdo, mrtvi koji počivaju u tuđoj zemlji. Učio je od grčke narodne pesme i od nemačke lirike koju je čitao kao student, i dao je grčkoj poeziji lakoću koja joj je nedostajala.

U prozi je napisao pastoralnu novelu Αμαρυλλίς (Amarilis, 1886), letnju ljubavnu priču na selu koja je postigla veliki uspeh, romane Το βοτάνι της αγάπης (Trava ljubavi, 1901) i Έρση (Ersi, 1922), pripovetke iz sela i grada, i bajke za decu. Kasnije zbirke, Φωτερά σκοτάδια (Svetle tmine, 1915), Κλειστά βλέφαρα (Sklopljeni kapci, 1918), Το μοιρολόι της όμορφης (Tužbalica za lepoticom, 1927) i Θα βραδιάζει (Smrkavaće se, 1930), tiše su i tužnije, pesme starosti i rastanka, i dalje istim jasnim jezikom. Drosinis nikada nije imao Palamasovu ambiciju ni širinu, i znao je to; imao je takt, muzikalnost i ljubav prema običnim stvarima, i dar da ih kaže rečima koje dete može da pročita.

Najbolje je upoznati Drosinisa tamo gde ga upoznaju Grci: u čitanci za osnovnu školu, gde se njegove kratke pesme o godišnjim dobima i selu pojavljuju generacijama, i u serenadama stare Atine. Njegova pesma Ανθισμένη αμυγδαλιά (Rascvetani badem) postala je klasična καντάδα, pesma koju studenti i danas pevaju uz gitaru, i dala je naslov filmu iz 1959. Njegova kuća u Kifisiji, na putu ka stanici, pripada opštini i od 1997. u njoj je Muzej Drosinisa, sa njegovom radnom sobom, portretima i rukopisima, pored javne biblioteke koja nosi njegovo ime. Mnogi grčki gradovi imaju Οδός Δροσίνη, obično u blizini ulice nazvane po Palamasu. Pošto je umro 1951, njegovo delo je u javnom vlasništvu, a grčki tekstovi njegovih pesama slobodno su dostupni na internetu.

• Prvu zbirku objavio je sa dvadeset godina, 1880, a poslednju sa osamdeset sedam, 1947.
• Pedeset godina vodio je Društvo za širenje korisnih knjiga, koje je širom Grčke prodavalo jeftina izdanja klasika i praktične priručnike.
• Prijatelji su se igrali njegovim imenom: δροσιά znači rosa ili svežina, a njegovi stihovi hvaljeni su upravo zbog te svežine.
• Nadživeo je sve ostale pesnike generacije 1880 i umro 1951. u devedeset prvoj godini.