Penelopi Delta

Penelopi Benaki rođena je u Aleksandriji 1874. godine kao ćerka Emanuila Benakisa, trgovca pamukom koji je bio jedan od najbogatijih Grka u Egiptu, a kasnije gradonačelnik Atine; njen brat Antonis osnovao je Muzej Benaki. Odrasla je u strogoj i imućnoj kući, školovale su je guvernante, a 1895. udala se za poslovnog čoveka Stefanosa Deltasa, s kojim je imala tri ćerke. Brak je bio korektan i nesrećan. Godine 1905. u Aleksandriji upoznala je diplomatu i pisca Jona Dragumisa i njih dvoje su se zaljubili; veza je ostala platonska i bila je prekinuta, ali je obeležila ostatak njenog života i njene dnevnike, objavljene dugo posle njene smrti.

Porodica je neko vreme živela u Frankfurtu, a 1916. nastanila se u Kifisiji, severno od Atine, u kući koja je danas deo arhiva Muzeja Benaki. Počela je da piše za decu oko 1909. godine, uz podršku kruga demotičara oko Dragumisa i pedagoga Aleksandrosa Delmuzosa, i nastavila je uprkos bolesti: od 1920-ih bolovala je od progresivne paralize koja ju je na kraju prikovala za postelju. Dragumis je ubijen u Atini 1920. godine, a od tog udarca ona se nikada nije oporavila.

Dana 27. aprila 1941, na dan kada su nemačke trupe umarširale u Atinu, popila je otrov; umrla je nekoliko dana kasnije, 2. maja, i sahranjena je u vrtu svoje kuće u Kifisiji. Na njenom nadgrobnom kamenu stoji samo jedna reč: ΣΙΩΠΗ (Tišina).

Njene prve knjige bile su istorijske. Για την πατρίδα (Za otadžbinu, 1909) i Τον καιρό του Βουλγαροκτόνου (U vreme Bugaroubice, 1911) smeštene su u Vizantiju pod carem Vasilijem II i trebalo je da grčkoj deci daju junake iz njihove sopstvene srednjovekovne prošlosti. Παραμύθι χωρίς όνομα (Bajka bez imena, 1910) je alegorija: kraljevstvo lenjih ljudi pomirenih sa sudbinom vraća se u život zahvaljujući mladom princu koji ih tera da rade – priča napisana s pogledom na tadašnju Grčku, koju je kasnije Jakovos Kambanelis pretvorio u čuveni pozorišni komad.

Njene najomiljenije knjige došle su kasno. Τρελαντώνης (Ludi Antonis, 1932) prati četvoro aleksandrijske dece, njenu sopstvenu braću i sestre, tokom letnjeg raspusta u Pireju i Atini 1880-ih, a Antonis, koji neprestano upada u nevolje, najpoznatiji je nestašni dečak grčke književnosti. Ο Μάγκας (Pas lutalica, 1935) je autobiografija jednog foksterijera koji priču o istoj porodici pripoveda ispod stola. Τα μυστικά του Βάλτου (Tajne močvare, 1937) njen je najambiciozniji roman: Makedonska borba 1904–08, vođena između grčkih i bugarskih četa u močvarama jezera Janica, viđena očima dvoje dece, s pravim kapetanom Agrasom (Telosom Agapinosom) kao junakom. Delta je pisala na dimotiki, kratkim rečenicama punim dijaloga i radnje, u vreme kada su školski udžbenici još bili na krutoj katarevusi, a njene knjige bile su tihi argument da deca zaslužuju pravi jezik.

Τρελαντώνης i Ο Μάγκας spadaju među prve cele knjige koje grčka deca čitaju sama, a odlomci se nalaze u čitankama za osnovnu školu; Τα μυστικά του Βάλτου čita se u višim razredima. Τρελαντώνης je adaptiran za grčku televiziju, a Kambanelisova scenska verzija dela Παραμύθι χωρίς όνομα i dalje se izvodi. Njena kuća u Kifisiji, nekoliko minuta hoda od stanice, pripada Muzeju Benaki i čuva njene rukopise i njen grob u vrtu. Njeni dnevnici i prepiska sa Jonom Dragumisom, objavljivani od 1980-ih, učinili su je i figurom književnosti za odrasle. Za polaznika je Τρελαντώνης idealan prvi grčki roman: kratka poglavlja, svakodnevne reči i zaplet za koji nije potreban nikakav čas istorije.

• Njen brat Antonis Benakis, pravi Ludi Antonis, kasnije je osnovao Muzej Benaki u Atini.
• Bila je bliska prijateljica Elefteriosa Venizelosa, kod koga je njen otac bio ministar, a njeni dnevnici su izvor o politici tog vremena.
• Na njenom grobu u vrtu kuće u Kifisiji stoji samo jedna reč, ΣΙΩΠΗ (Tišina).
• Popila je otrov 27. aprila 1941, na dan kada su Nemci ušli u Atinu, i umrla pet dana kasnije.