Aleksandar Ipsilanti

Ipsilanti je rođen u Carigradu 12. decembra 1792. u jednoj od velikih fanariotskih porodica, grčkoj aristokratiji osmanske prestonice. Njegov deda i otac, Konstantin Ipsilanti, bili su kneževi (hospodari) Moldavije i Vlaške, podunavskih zemalja kojima su u ime sultana upravljali Grci. Godine 1806. otac je pobegao u Rusiju, a dečak je odrastao u Sankt Peterburgu. Stupio je u rusku carsku gardu, borio se protiv Napoleona i u bici kod Drezdena 1813. izgubio desnu ruku. Pre tridesete postao je ađutant cara Aleksandra I i general-major.

U aprilu 1820. vođe Filiki Eterije, tajnog društva osnovanog u Odesi 1814. radi pripreme grčkog ustanka, ponudile su mu vođstvo pošto ga je Joanis Kapodistrija odbio. Ipsilanti je prihvatio. Dana 22. februara 1821. prešao je Prut u Moldaviju, ušao u Jaši i objavio proglas Grcima. Rusija ga se, međutim, odrekla, lokalno stanovništvo nije ustalo s njim, a osmanska vojska krenula je na sever. Dana 7. juna 1821. njegove snage su razbijene kod Dragašanija u Vlaškoj, gde je Ιερός Λόχος (Sveti odred) mladih grčkih dobrovoljaca gotovo potpuno uništen. Ipsilanti je pobegao u Austriju, gde je uhapšen i više od šest godina držan u tvrđavskim zatvorima. Pušten krajem 1827, narušenog zdravlja, umro je u Beču 31. januara 1828.

Ipsilantijevo delo bilo je to što je pokrenuo revoluciju. Filiki Eterija je godinama vrbovala trgovce, mornare, sveštenike i klefte, ali joj je bilo potrebno slavno ime i znak. Knez, carev general, junak s praznim rukavom: on je bio to ime, i mnogi Grci su verovali da iza njega stoji Rusija. Kada je prešao Prut, vest se proširila celim grčkim svetom i za nekoliko nedelja ustali su Peloponez, ostrva i središnja Grčka. Ustanak na jugu, a ne pohod na severu, postao je rat koji je stvorio modernu Grčku.

Njegov proglas od 24. februara 1821. u Jašiju, «Μάχου υπέρ πίστεως και πατρίδος» (Bori se za veru i otadžbinu), počinje čuvenim rečima «Η ώρα ήλθεν, ω Άνδρες Έλληνες!» (Kucnuo je čas, ljudi Grčke!) i poziva sve Grke da slede primer svojih predaka. Pohod u podunavskim zemljama bio je loše pripremljen i brzo izgubljen; istoričari krive i njegovo neiskustvo i izdaju lokalnih saveznika. Ipak je Sveti odred, studenti i mladi trgovci koji su pali kod Dragašanija pod zastavom s feniksom, postao jedna od osnivačkih legendi nacije. Njegov brat Dimitrios Ipsilanti otišao je na jug i borio se tokom celog rata u Grčkoj.

Grci pamte Ipsilantija kao čoveka koji je dao znak. Ulice i trgovi nazvani Υψηλάντου postoje gotovo u svakom gradu, a u Atini jedna poznata ulica u Kolonakiju nosi ime porodice. Od 1964. njegovi posmrtni ostaci počivaju u Atini, u parku Pedion tu Areos, među bistama junaka iz 1821. Svakog 25. marta školska deca uče početak njegovog proglasa, «Η ώρα ήλθεν», i priču o Svetom odredu. S druge strane Atlantika, grad Ipsilanti u Mičigenu nosi ime njegovog brata Dimitriosa. Dobra ideja: posetite Pedion tu Areos i potražite njegov spomenik, ili naglas pročitajte prvi red proglasa; to je stari, svečani grčki, ali se svaka reč i danas razume.

• Izgubio je desnu ruku boreći se protiv Napoleona u bici kod Drezdena 1813.
• Kapodistrija, kasnije prvi guverner Grčke, odbio je vođstvo Filiki Eterije pre nego što ga je Ipsilanti prihvatio.
• Poslednje godine života proveo je u austrijskim zatvorima i nikada nije video slobodnu Grčku.
• Grad Ipsilanti u Mičigenu nosi ime njegovog brata Dimitriosa, a ne njegovo.