Manolis Hiotis

Manolis Hiotis rođen je u Solunu 21. marta 1921. (neki izvori navode 1920). Bio je čudo od deteta: pored buzukija naučio je gitaru, violinu i ud, i još kao tinejdžer svirao je profesionalno i snimao ploče. Krajem tridesetih preselio se u Atinu, gde je bila diskografska industrija, i uskoro ga je svaki pevač želeo u studiju. Njegova brzina i preciznost nisu ličile ni na šta što je svet rebetika čuo.

Posle rata, četrdesetih i pedesetih godina, postao je zvezda atinskih noćnih klubova, i kao svirač i kao kompozitor. Radio je sa velikim glasovima tog vremena, a njegove ploče su se mnogo prodavale. Godine 1959. oženio se mladom pevačicom Meri Lindom (Μαίρη Λίντα), i njih dvoje su činili duet izuzetno popularan krajem pedesetih i tokom šezdesetih, u Grčkoj i među grčkim zajednicama u inostranstvu.

Hiotis je šezdesetih nekoliko puta bio na turneji po Sjedinjenim Državama, svirajući za grčko-američku publiku i za američke slušaoce radoznale za buzuki, koji je film Nikad nedeljom (1960) učinio slavnim; 1964. par je čak svirao u Beloj kući za predsednika Lindona B. Džonsona. Bio je strastan pušač i čovek noći, i zdravlje ga je rano izdalo. Umro je u Atini 21. marta 1970, na svoj četrdeset deveti rođendan. Njegove ploče se neprestano iznova objavljuju.

Hiotis je promenio sam buzuki. Tradicionalni buzuki rebetika imao je tri para žica. Oko sredine pedesetih Hiotis je počeo da svira instrument sa četiri para (τετράχορδο μπουζούκι), štimovan kao gornje četiri žice gitare. To mu je dalo širi raspon i omogućilo da svira akorde i brze pasaže u stilu džez ili flamenko gitariste. Na sceni je koristio i ozvučenje. Puristi su se žalili, ali buzuki sa četiri para žica je pobedio: to je instrument koji danas koristi većina grčkih svirača buzukija.

Kao kompozitor i aranžer otvorio je grčku popularnu pesmu (λαϊκό) prema svetu. U njegovim pesmama čuju se latinoamerički ritmovi kao što su mambo i bolero, i dodiri džeza. Među njegovim pesmama su Παρτίδες (1950), snimljena sa Stelom Haskil, i, sa Meri Lindom, Εγώ θα τα πληρώσω (Ja ću to platiti, 1958) i Θεσσαλονίκη μου (Moj Solune, 1961), ljubavna pesma rodnom gradu.

Njegov najpoznatiji snimak, međutim, nije njegova pesma. Godine 1960. Mikis Teodorakis snimio je svoj ciklus pesama Επιτάφιος (Epitafios), na stihove Janisa Ricosa, sa pevačem Grigorisom Bitikocisom, a buzuki je svirao Hiotis. Ta ploča, koja je reči velikog pesnika donela u popularnu muziku, veliki deo svog sjaja duguje njegovom sviranju.

Da biste čuli Hiotisa, počnite od Epitafiosa Teodorakisa i Bitikocisa iz 1960. i oslušnite buzuki između strofa; zatim potražite njegove instrumentalne snimke, gde se njegova brzina najbolje čuje. Svaki svirač buzukija u Grčkoj danas svira instrument sa četiri para žica koji je on učinio standardom, a mnogi još uče njegove solo deonice notu po notu. Grčki radio i televizija redovno ga se sećaju na godišnjicu njegovog rođenja i smrti, 21. marta. Njegovi dueti sa Meri Lindom stalni su deo emisija o zlatnom dobu grčke popularne pesme, a Θεσσαλονίκη μου se i dalje peva u njegovom rodnom gradu.

• Rođen je i umro istog datuma, 21. marta, 1921. i 1970. godine.
• Pored buzukija svirao je gitaru, violinu i ud.
• Buzuki sa četiri para žica koji je popularizovao danas je standardni instrument u Grčkoj.
• Svirao je buzuki na Teodorakisovom prvom snimku Epitafiosa 1960.